Vudi Alen

Moje pretpostavke se temelje na činjenici da sam negde oko pete godine postao svestan smrtnosti i pomislio da, uh, na tako nešto nisam računao. Nikad nisam pristao na konačnost.

Uzgred, neverovatno je koliko me često opisuju kao „intelektualca“. Takva predstava o meni je lažna koliko i čudovište iz Loh Nesa pošto u mojoj glavi nema intelektualnih neurona. Neuk i nezainteresovan za učenje u školi, izrastao sam u tipičan primer lenčuge koja sedi ispred televizora s pivom u ruci; ragbi utakmica trešti s ekrana a duplerica iz Plejboja selotejpom je nalepljena na zid. Divljak koji se šepuri u pantalonama od tvida i nosi zakrpe na rukavima kao profesor s Oksforda. Ja nemam nikakvu moć opažanja i uzvišene misli, ne razumem većinu pesama koje ne počinju sa „Ruže su crvene, ljubičice su plave.“ Međutim, ono što imam jesu naočare s crnim okvirom i pretpostavljam da ta bajka opstaje zahvaljujući njima, kao i mom umeću da se služim odlomcima iz učene literature koja je isuviše dubokoumna da bih je shvatio ali koja može da se iskoristi u mom poslu da bih stvorio varljivi utisak da znam više nego što to stvarno jeste slučaj.

U detinjstvu sam najviše voleo filmove koje sam zvao šampanjac komedije. Obožavao sam priče koje su se dešavale u luksuznim stanovima u koje se ulazilo pravo iz lifta, gde se moglo čuti otvaranje šampanjca a uglađeni muškarci koji su vodili duhovite razgovore udvarali su se prelepim ženama koje su lenčarile po kući u nečemu što bi se danas moglo obući za venčanje u Bakingemskoj palati.

To su bili veliki stanovi, obično dupleksi u kojima je preovlađivao beli enterijer. Na ulazu, vlasnik ili njegov gost bi se skoro uvek uputio pravo do omanjeg, praktičnog bara gde bi sipao piće iz kristalne flaše. Svi su pili sve vreme i niko nije povraćao. I niko nije imao rak, u stanu nije ništa curilo a kad bi telefon zazvonio usred noći, stanari s visokih spratova na Park ili Petoj aveniji nisu morali da se, poput moje majke, izvlače iz kreveta i u mraku kolenima udaraju u nameštaj i pipajući traže jedan jedini crni aparat da bi možda saznali da je neki rođak upravo preminuo. Ne. Hepbern, Trejsi, Keri Grant ili Mirna Loj bi samo pružili ruku i podigli slušalicu koja se nalazila na noćnom stočiću nekoliko centimetara udaljenom od kreveta. Telefon je obično bio beo a vesti nisu bile ni o kakvoj metastazi niti o koronarnoj trombozi od dugogodišnjeg konzumiranja smrtonosnih goveđih grudi, već pre neka rešiva zavrzlama poput, „šta? Kako to misliš da nismo zakonski venčani!?“