Богдан Поповић

Истина мора да лежи дубоко
Ми над њом гремо по незнаној стази.

Питања наша шум нејасни срета,
И жудном духу одговора није;
Гдје је почетак? Гдје ли чудна мета?
У непровидним маглама се крије.

Дижите школе,
Деца вас моле!
Јер има л' гора срама и стида
Нег' своме чеду не дати вида!
Јер ево светлост свету се спрема,
А ваш да пород очију нема!

дижите школе,
Деца вас моле!
Посејте њиву будућих дана,
Радите на њој са свију страна;
Не жал'те труда - сећајте с' плода
Ил' нисте синци српскога рода!
Рани нам треба брзога лека,
Отвор'те извор сретнија века

Зар је вера тако јака?“
- „Увек јача од злотвора!“
„Мало нас је кој' би смели!“
- „Ал' вас јака сила креће!“
„Зар ко може стићи цели?“
- „Ко посумња, никад неће!“
„А ко беху они диви,
Који су те напред звали,
Који су те ојачали,
Који су ти крила дали?“
- „То бејаху идеали!
Без њих нема више лета
Над облаком мрака густа;
Без њих би се малаксало,
Без њих би се брзо пало,
Свет би био гроб без цвета,

Не! С тешком котвом не срљај дубоко,

Рањено срце друкчије нам збори!

Нити у пустош пуштај жудно око,

Да те неспокој за сазнањем мори