Partizanska knjiga

    Jasna Prokovićje citiralaпрошле године
    Ne sviđa mi se ta ekskluzivnost uživanja kada ti je teško, vodi nekoga da vidi kornjače na Galapagosu zato što je živ, ne zato što mu je to poslednja želja.
    Vladan Radojičićje citiraoпрошле године
    Slika, i na njoj beba, i zavesa, i predeo u pozadini, krošnja koja se nazire kroz šupljikavu tkaninu, i za nju zakačena moja prva igračka, pilence s muzičkom kutijom u srcu.
    Vladan Radojičićje citiraoпрошле године
    Pitanje optimizma večnog isto kao pitanje svih pitanja, da li je Sizif srećan, odnosno kako reče Vojislav Despotov: Kad bismo se ponovo rodili, da li bismo ponovo živeli?

    2 Miljković pita
    Jasna Prokovićje citiralaпрошле године
    Nemoj biti nesrećan, budi nežan prema sebi, štedi se, češće idi na more.
    Jasna Prokovićje citiralaпрошле године
    A da sanjaš, obožavaš, na stomaku, i da se uspavaš na plaži, vreme traje drugačije, sporije, što znači da duže živiš. Mnogim bolesnim ljudima preporučuje se plaža, duže će živeti, jer je tamo protok vremena drugačiji. Mnogi bolesni ljudi želeli bi da odu nekud poslednji put, vrlo često baš na plažu, onu iz mladosti ili neku običnu i golu, gde mogu da gledaju letnju apokalipsu osame, očišćenu od graje, gužve, sladoleda na točenje i brodića koji odlaze ili pristaju. Ne, ovaj prizor je nešto drugo, najčešće more i nebo i greben i galeb, i jedino što odskače je narandžasti graničnik za plivače, negde u daljini, ali džaba, kad se ovde niko ne kupa, ova plaža je opsena onih koji bi voleli da se vrate, da se oporave, da zaustave lažno i obično vreme.
    b4312953005je citiralaпре 4 месеца
    Pitam se samo šta će mi još i njegova tuga – kao da nemam dovoljno svoje.
    Sandra Radovanovićje citiraoпрошле године
    Izvršio je samoubistvo. Rakiju je još i podnosio, život više nije.
    Tamara Hristovje citiralaпре 8 месеци
    Uvijek sam bio sklon patetično-tragičnim razrješenjima: kada se ljubi, ljubi se samo jednom; kada se odlazi, odlazi se zauvijek
    Jelena Markovicje citiraoпрошле године
    Nisam smela da otvaram ormar s tatinim stvarima, bilo mi je nestvarno da ih gledam kako se suše na žici, neke koje je mama oprala kako bismo ih koristili. One su na žici visile tako uobičajeno, to kao da je bio najveći dokaz da je on još tu. Ali jednog dana slučajno sam otvorila ormar s onim njegovim stvarima koje je nosio, a mi ih nismo oprali, ostavili smo ih da budu tu, u ormaru, ono što je nosio ranije. I osetila sam esenciju. Ne, nije to bio miris parfema, a tata je stavljao mnogo parfema, nije bio ni njegov miris, već emulzija obaju, esencija, miris zagrljaja, zagrljaja kad se vrati odnekud ili me sretne u gradu. Nigde na svetu nije bilo više ničega što je bio on toliko kao ta esencija. Nije bilo njegovog traga, osim tu, u ormaru. Postojalo je mnogo stvari, ali nigde više na planeti onoga što je bio on. Bili smo tu moja sestra, brat i ja, ali mi smo već nešto drugo, mi smo tatina razvodnjena esencija, razvodnjena mamom, jer kako loza ide dalje, predak se neminovno razvodnjava, bez njega ne bi bilo ničega, ali on se gubi negde u daljini. Tata je bio svuda, u našim pokretima, u osmehu, u ishitrenoj reakciji, ali sada nije bio nigde više nego u tom ormaru, u mirisu kaputa i sakoa koje je nosio. Tu je bilo i znoja, i beogradskog smoga, i jutara, i mostova, i poslovnih sastanaka, parfema, ali najviše esencija zagrljaja.
    Jelena Markovicje citiraoпрошле године
    Moj tata je patentirao čokoladu s keksom. U doba kad čokolade s keksom još nije bilo na rafovima prodavnica tata bi otišao u kuhinju, uzeo dva keksa i stavio čokoladu između njih. Jednostavno. Taj je sendvič ipak bio nešto naročito, bio je to eksces. Kao da ti nije dovoljna čokolada. Ili keks. Hoćeš više? Kao Oliver Tvist, bezobrazni musavi dečak voljan da zatraži još
fb2epub
Prevucite i otpustite datoteke (ne više od 5 odjednom)