Kejt Eberlen

Sa terase na vrhu pogled je bio toliko uzbudljiv da sam osetila iracionalan poriv da zaplačem dok sam se svečano zaricala sebi – onako kako se zaričemo kad imamo osamnaest godina – da ću jednoga dana opet doći tu.

Kada sam dosegao nivo kardiovaskularnog napora koji pušta misli da slobodno plove kroz glavu, palo mi je na pamet da bih mogao jednoga dana opet da dođem u Firencu, čak i da živim tu ako poželim. U tom istorijskom gradu bio bih osoba bez istorije, osoba koja želim da budem, ko god to bio. Sa osamnaest godina, ta misao je predstavljala otkrovenje.

Mislimo da biramo sebi prijatelje, ali možda je to oduvek samo stvar slučaja.