Milica Đurović

čovek ništa ne može izmisliti, a da se to već nije dogodilo.

reči ribara Janka koji mu je tog dana kada se vratio rekao: „Kolo se okreće sine moj, voleti jed- nom znači umreti hiljadu puta, a čak i da umreš svih hiljadu ne znači da ćeš prestati živeti.”

Bolje je žaliti za onim što je prošlo, bar smo ga proživeli, deo je nas, nego za onim što se nikada nije desilo jer prokockana šansa donosi najviše kajanja.

„Nije život inspirisan bajkama, već su bajke inspirisane životom”

Na kraju kra- jeva, svi mi hoćemo isto – bili muško ili žensko – da volimo i budemo voljeni.

Stvaran život je drugačiji od bajke. Oni koji veruju u bajke imaju problem da vole i zavole, jer u stvarnom životu ne mogu dobiti bajku koju žele.

to da nije sve baš tako ružičasto, da ljubav ponekad ipak ne pobedi i to da ne treba da se oslanjamo na princa koji će nas spasiti i voleti, već prvo treba same sebe da zavo- limo i spasimo. Kada zavolimo sebe onda će nas i drugi voleti. Tada postajemo same sebi dobra vila i superheroj.

Ljubav u kojoj želim više da volim nego da budem voljena, a samim tim će me on prosto zavoleti još više. Gde mu je svaki dan nova avantura u kojoj jedva čeka da vidi šta ću novo da smislim ili lupim neku glupost. Gde se smejemo do suza toliko da nas zaboli stomak. Bajka u kojoj izvlačimo ono najbolje jedno iz drugog, gde imamo mnogo poverenja, gde nema trzavica i gde je sve mirno more. Da osetim da je njegov zagrljaj moj dom i da tu pripadam.

Da nam je uvek leto, da miriše na more i so. Bajka u kojoj nas bojim u plavo. Plavo kao more.”

Pa dala sam mu šansu, nekad ipak treba dati šansu”