Dijego Galdino

„Znam, Đulija, ali hoću da pokušam.“

„Zašto?“

„Zato što se zbog njega osetim ženom svaki put kada me pogleda. Zato što je učinio da shvatim šta je strast. Zato što je bilo dovoljno ono popodne da pronađem hrabrosti da budem živa! Istina je, možda se zanosim da se samo plaši da će se zaljubiti, nasuprot tome može biti da me u stvari jednostavno koristi da ispuni jednu od mnogih praznina u svom životu. Ali znaš šta? Vreme brzo prolazi i ne želim da živim od žaljenja. Hoću, moram da barem probam.

Ako voliš, ne plašiš se toga. Ti sada možeš da kažeš šta god hoćeš, ali tvoja ljubav nije bila u stanju da pobedi strah. Ne mora se voleti iz navike, iz pristojnosti ili zato što ne želiš da vidiš onog drugog da pati… Moraš da voliš zato što ne možeš da se toga odrekneš, moraš da me voliš samo zato što želiš da me voliš.“

ljubav

tako silna,

tako drhtava,

tako očajna,

tako nežna,

Ta ljubav

lepa kao dan,

i ružna kao vreme,

Ta ljubav tako stvarna,

ta ljubav tako divna...