Džudit Litl

Vidiš, Antonjeta, nisi sama. Oboje smo između.“
A bilo je tu još jedno između koje nije naveo – biti oženjen na papiru, ali ne u srcu, neka vrsta čistilišta, zaglavljen između raja i pakla.
Razgovarali smo o svojim duhovima. Mojim duhovima. Njegovim duhovima. Njegovom ocu. Njegovoj ženi. I uvek je tu bila ona napetost između nas, nit koja nas je, činilo se, privlačila. U jednom trenutku razgovora zadenuo mi je neposlušni pramen kose za uvo, na šta sam izgubila tok misli. Kad sam mu pričala o Žilija-Berti, stavio je ruku na moju, kratko, i stegnuo je. Snagom volje sam odagnala suze iz očiju.
Veče se završilo kao i uvek poljupcem u obraz, a ja sam opet otišla tamo gde pripadam, a onaj prostor je i dalje bio između nas, a nagoni pod kontrolom

Na pauzi za ručak nagovorila sam je da me odvede gatari, starici koja je gledala u karte na obodu četvrti Mare. Kad je otvorila moje karte, bilo je jasno. Bila je tu, karta srca. Bila je tu strast, ljubav. I brod.
„Ako ne slediš svoje srce“, rekla je, „proći će pored tebe.“

Uvek sam mislila da će se do dvadeset devete sve lekcije naučiti, da će budućnost biti sigurna, muke završene, da će demoni biti savladani. Umesto toga, sve je izgledalo još neizvesnije.