Arkadij i Boris Strugacki

Da-da, dvotomniče! Koliko te je ljudi pročitalo? A koliko te je razumelo? Baš te volim, stari moj, dobar si i častan drug. Nikada nisi vikao, nikada se nisi hvalio, nisi se busao. Dobar si i častan. I oni koji te čitaju postaju dobri i časni. Makar privremeno. Makar nasamo...

vlada mišljenje da radi napredovanja dobrota i poštenje nisu toliko obavezni. Za to su potrebne noge. I cipele. Mogu da posluže čak i neoprane noge i prljave cipele...

Upravi radi njenog ispravnog funkcionisanja nije potrebno ni poštenje ni dobrota. Prijatni su, poželjni, ali i pored toga nisu obavezni. Kao latinski jezik za službenika u banji. Kao bicepsi za računovođu. Kao poštovanje prema ženi za Domarošinera...

Slušajte, knjige, a znate li da vas je više nego ljudi? Ako bi svi ljudi nestali, mogle biste da naselite Zemlju i bile biste iste kao ljudi. Među vama ima dobrih i časnih, mudrih, punih znanja, ali i lakomislenih, šupljoglavih, skeptičnih, ludih, ubica, nasilnika, dece, malodušnih propovednika, samozadovoljnih budala i polupromuklih galamdžija užarenih pogleda. Ni vi ne biste znale zašto postojite.

Budala”, prošaptaše nad njegovim uvom. „Slaži nešto, deluj ozbiljno i to je sve. Šta se mučiš? Ko će da te proverava?”