Andžej Sapkovski

Ljudi – Geralt okrenu glavu – vole da izmišljaju čudovišta i užase. Sami se sebi onda čine manje užasnim.

Razmisli o mojoj ponudi. Imaš za to celu noć. Misli dok gledaš u nebo. U zvezde. I ne brkaj ih sa njihovim odrazom na površini jezera.

U svetu više nema ni vere ni istine, ali razum valjda još postoji?

ako imam da biram između jednog zla i drugog, onda više volim da uopšte ne izaberem.

U tome je uloga poezije, Ciri. Govoriti o onome što drugi prećutkuju.

Da, odgovarao im je u mislima, da, niste pogrešili. Postoji samo ona, ova koja hoda pored mene, ovde i sada, i samo je ona važna. Ovde i sada. A to ko je bila nekada, gde je i s kim nekada bila, to nema niti najmanjeg, nikakvog značenja. Sada je sa mnom, ovde, među vama. Sa mnom i ni s kim drugim. Upravo tako mislim, mislim o njoj stalno, neprekidno o njoj mislim, dok osećam njen miris i toplinu njenog tela. A vi crknite od zavisti.

– To su bajke, Kodringeru.

– U pravu si, jesu bajke. Ali znaš li kada bajke prestaju da budu bajke? U trenutku kad neko počne da u njih veruje.

treba delati, u životu treba stisnuti petlju. Veruj mi, mala moja, treba da se kajemo samo ako smo pasivni, neodlučni, kolebljivi. Nikada zbog onog što smo odlučili i učinili, iako to često donosi tugu i žalost.

Suviše se razlikujemo da bismo se razumeli.

Pobrkao sam nebo sa zvezdama koje se noću ogledaju na površini jezera.