Teri Pračet

Đubrište koje su nazivali domom, i takođe užinom, nalazilo se iza Univerziteta, a to je na kraju krajeva univerzitet za čarobnjake.

Pisale su... prave bajke. S mnogo krvi i kostiju, slepih miševa i pacova.

Kad umreš, gde ode to što je bilo unutar tebe?“

„Šta, ono zeleno što drhturi?“

„Ne! Ono što ti je boravilo iza očiju!“

„A, misliš na ono ružičasto-sivkasto?“

„Ne, ne to! Nevidljivi deo!“

„Otkud ja znam! Nikad nisam video nevidljivi deo!“

„Evo vrha merdevina. Što nisi tuda sišao?“

„Nisam bio u stanju, pošto sam propao pored njih“, reč Kitov glas.

„Hoćeš da te snesem dole?“, zapita Malicija Morisa.

„Hoćeš da ti iskopam oči kandžama?“, odvrati Moris.

Malicija se namrgodi. Uvek je izgledala razdraženo kad joj nešto nije jasno. „Je l’ to bila zajedljivost?“

„To je bio predlog“, reče Moris. „Ja ne trpim da me nepoznati ’uzimaju u ruke’. Samo ti siđi. Ja ću za tobom.“

„Ali noge ti nisu zgodne za merdevine!“

„Je l’ ja iznosim opaske lične prirode o tvojim nogama?“

Problem sa ovom devojčicom, pomisli Moris, jeste što ne ume da čuje kako ljudi pričaju. Uopšte i ne ume baš najbolje da sluša, kad se sve sabere.

Ljudi, a? Misle da su gospodari celog sveta. Za razliku od nas mačaka. Mi znamo da jesmo. Je l’ video neko nekad mačku da hrani čoveka?

„Mi ne krademo. To je lopovluk. Mi samo premestimo izvesne stvari negde drugde.“

Zašto ja ovo radim?, zapita se Moris dok se migoljio duž cevi. Mačke nisu građene za ovako nešto!

Zato što smo u dubini duše dobra osoba, odgovori njegova savest.

Ne, nisam, pomisli Moris.

Zapravo, to je istina, reče njegova savest.

„I... izgubila sam i Pravila.“

„Pa šta?“ Pozor Pasulj je zvučao ogorčeno. „Nikog nije ni bilo briga da ih se pridržava.“

„Nije istina! Svi su se trudili. Uglavnom. A kad nisu, bilo im je krivo!“

„Spreman da pogineš za Pleme, Sardino?“, viknu Tamnooker.

„Jok ja, šefe! Spreman da ubijam!“