Fjodor Dostojevski

»Pa eto«, veli, »isto kao što se mati raduje kad prvi put primeti da joj se dete osmehne, isto tako mora da se i bog obraduje svaki put kad ugleda s neba da mu se grešnik od sveg srca moli.«

No jedno je istina: ja zbilja i ne volim da sam sa odraslima, ljudima, velikim... to sam odavno primetio ... ne volim, jer ne umem s njima. Ma šta oni sa mnom govorili, ma kako da su dobri prema meni, ipak je meni uvek nekako teško u njihovom društvu, i strašno volim kad mogu

što pre da odem svojim drugovima, a drugovi su moji oduvek bila deca, ali ne stoga što sam i ja dete, nego što me je nešto prosto vuklo deci.

... O, dobro je što umirem! Jer, ko zna, možda bih i ja iskazao neku užasnu laž, priroda bi već to udesila! ... A nisam kvario nikoga... Hteo sam da živim za sreću svih ljudi, da pronađem i iznesem istinu ... Gledao sam kroz prozor na onaj Majerov zid, pa sam zaželeo da samo četvrt časa govorim, i da sve, sve uverim, a, eto, samo jednom sam se u životu našao... s vama, kad već ne s ljudima! I šta je iz toga izašlo? Ništa! Izašlo je samo to da me prezirete!

Znači, budala, znači, nisi im potreban, znači... kucnuo ti je čas! I nikakve uspomene nisam bio kadar ostaviti! Ni glasa, ni traga, nijednog dela, nisam doneo nijednu ideju! Ne smejte se glupanu! Zaboravite! Zaboravite sve ... Zaboravite, molim vas, ne budite tako nemilosrdni!

Pomisao cinična; ali upravo uzvišenost čovečjeg misaonog sklopa ponekad doprinosi pove­ćavanju sklonosti ka ciničnim mislima, što se zbiva već i usled mnogostranog čovekovog razvitka.

– Ali, mon cher, nemojte me baš sasvim uništiti, ne vičite na mene; ja sam ionako sasvim smožden, kao... kao bubašvaba, i, naposletku, mislim da je sve to tako plemenito.

To je nemogućno! To je surovo!

– Pa šta ako je surovo, podnesite i ako je surovo

Ponosita je, zato se ni ne žali. Ali je razdražljiva, razdražljiva! To je zbog bolesti: u bolesti bi i anđeo postao razdražljiv

U ovakvom trenutku pre svega je, čini se, potrebno spokojstvo

– I šta je s tim, svako traži gde je bolje. Bezosećajan čovek... to jest svako traži svojevrsnu udobnost; to i jeste sve. Veoma davno je to poznato

Čovek nije ništa drugo ni činio nego je izmišljao boga, da bi živeo ne ubijajući sebe; u tome je sadržana cela svetska istorija do danas