Fjodor Mihailovič Dostojevski

Кунем вам се, господо, да је прекомерно сазнање – болест, права и најтежа болест.

Сада ми се, међутим, одједном јасно показала ружна, одвратна као паук идеја разврата, који без љубави, грубо и бестидно, почиње одмах оним чиме се права љубав крунише.

Схваташ ли ти колико ћу те мрзети сада, пошто сам ти све ово казао, зато што си овде била и све чула? Јер човек се само једном у животу тако исповеда, и то само у хистерији!…

У соби се смркло; у души му је пусто и тужно; читаво царство маштања руши се око њега, руши се без трага, без шума и треска, хуји као сан, а он не памти шта је сневао. Али неко мрачно осећање, због којег га мало боле и надимају му се груди, нека нова жеља саблажњиво га голица и дражи његову фантазију, и неприметно сазива читав рој нових утвара.

Имао сам једном чак и пријатеља. Али сам ја већ био деспот у души; хтео сам да неограничено владам његовом душом; хтео сам да му улијем презир према околини; захтевао сам од њега да гордо и коначно раскине с том средином. Уплашио сам га својим страсним пријатељством; доводио сам га до суза, до грчења – а био је наиван и предана душа; али када ми се сав предао, одмах сам га омрзнуо и одгурнуо од себе – управо као да ми је био потребан само зато да га победим, само зато да га потчиним. Али све нисам могао победити; мој пријатељ исто тако није ни на кога личио и представљао је редак изузетак.

Јер да би човек почео да ради, треба да се претходно потпуно умири и да нема никаквих сумњи. А како ћу, на пример, ја да умирим себе? Где су мени примарни узроци на које ћу се ослонити, где су ми темељи? Одакле да их створим? Ја се вежбам у мишљењу и, према томе, код мене сваки примарни узрок одмах повлачи други, још елементарнији – и тако до бесконачности. А то и јесте суштина сваког сазнања и мишљења.

Човек се, у најмању руку, увек плашио тог два пута два је четири, а ја га се и сада бојим.

У већини случајева људи су, чак и злочинци, много наивнији и простодушнији него што ми о њима мислимо. И ми сами такође.

Зато ја сада штедим и скупљам све више и више, само за себе, драги мој сине, Алексеју Фјодоровичу, да знате, зато што ја хоћу до краја да проживим у пороку, то да знате. У пороку је слађе: сви га грде, а сви у њему живе, само сви потајно, а ја отворено. И ето, због те моје простодушности ме и нападају сви развратници. А у твој рај ја нећу, Алексеју Фјодоровичу, то да знаш; уосталом, ваљаном човеку и не доликује да буде у том твом рају, чак и ако постоји. А по мом мишљењу, заспао и није се пробудио, и нема ничег; сећајте ме се ако хоћете, а ако нећете, нека вас ђаво носи. То је моја филозофија.

ако си чак и светлео, али видиш да се људи не спасавају и поред твоје светлости, остани одлучан и не посумњај у снагу светлости небеске. Веруј у то да, иако се сада нису спасли, спашће се касније.