Zlata Lebović Jakovljević

Prioritete je odredio sam život: važniji je karakter od nacionalne pripadnosti, dom od domovine, a lična sloboda od države.

Pisac ne bi trebalo da zavodi, ako već ne može da vodi.

„Ko zlima prašta, dobrima škodi

Ja sam srećnik jer sam i „tamo“ imao prijatelje, nažalost, nisu preživeli. Ja sam bogat kad su u pitanju mrtvi prijatelji.

Pisanjem. Ja verujem da pisac pišući leči svoju dušu.

Od čega?

Od mržnje, od neljubavi, od ljubavi, od nepravdi…

Za mene nije više postojala budućnost – bio sam „muzelman“, onaj koji pluta – „otpisani“.

Šta znači onaj koji „pluta“?

Rekao bih, bez svesti o sebi, bez misli, bez želja, bez cilja, samo biljka.

Ipak, „biljka“ je sve zabeležila i sada priča o tome, zar to nije čudno?

Nije čudno, ja sam se izlečio.

Kako?

pismo ima u sebi nešto čudnovato, i u tome ono zaista liči na slikarstvo: ta i proizvodi slikarske umetnosti stoje pred nama kao da su živi; ali ako ih nešto upitaš, oni sasvim dostojanstveno ćute. Isti je slučaj i kod slova: čovek bi pomislio da govore kao da nešto razumeju; a ako ih upitaš da shvatiš nešto od onoga što se govori, svagda kazuju samo jedno te isto.

, komandant logora Aušvic, doneo je „humanu odluku“ da se mlađa deca ne odvajaju od majki i ona su slata u krematorijum za uništenje još na rampi – skupa sa majkama.

Naš mikrokosmos je ograničen onim što vidimo, a ako su to samo Nepravda i Zlo, ugrozili smo Nadu bez koje se ne može živeti.

Jači su danas perfidniji u igri „čovekovog životinjizma“, robovi, isto tako glupi i sebični, samouvereno veruju u razne idiotizme.