Enrike Vila Matas

Da. I tamo da pišete pred publikom.

S obzirom na svoj uvek spreman običaj da napišem reportažu kad god me pozovu na neko čudno mesto da u njemu učinim štogod neobično (s vremenom sam uvideo da mi svako mesto deluje čudno), stekao sam utisak da opet proživljavam početak putovanja kakvo bi na kraju moglo da se pretvori u priču u kojoj ću, po običaju, pomešati zbunjenost i odmor ne bih li opisao svet kao apsurdno mesto na koje se stiže zahvaljujući veoma ekstravagantnoj pozivnici.

Pao sam doslovno mrtav od sna da bih se tek potom setio jednog eseja Valtera Benjamina u kojem je autor sugerisao da reč nije znak, zamena za nešto drugo, već ime jedne Ideje. Benjamin je govorio da se kod Prusta, Kafke, nadrealista, reč odvaja od značenja u njegovom buržoaskom smislu i vraća se na svoje osnovne i gestovne moći.