Selest Ing

bes je telohranitelj straha,

Za roditelja dete nije samo osoba: dete je mesto, svojevrsna Narnija, nepregledno večno mesto gde sadašnjost koju živiš i prošlost koje se sećaš i budućnost za kojom žudiš postoje sve istovremeno

a roditelja dete nije samo osoba: dete je mesto, svojevrsna Narnija, nepregledno večno mesto gde sadašnjost koju živiš i prošlost koje se sećaš i budućnost za kojom žudiš postoje sve istovremeno. To možeš da vidiš kad god ga pogledaš: u slojevima na njegovom licu nalazi se beba koja je ono bilo i dete koje je postalo i odrasla osoba u koju će izrasti, i sve se to vidi istovremeno, poput trodimenzionalne slike. Da ti se zavrti u glavi. To je mesto u kome možeš da nađeš utočište, ako umeš da uđeš u njega. A svaki put kada ga napustiš, svaki put kada ti dete izađe iz vidnog polja, strahuješ da možda nikada više nećeš moći da se vratiš na to mesto.

Tako je to, mislila je Mija za sebe, ali baš je teško. Povremeni zagrljaj, glava tek načas naslonjena na tvoje rame, kada zapravo više od svega želiš da ih priviješ uz sebe i držiš toliko čvrsto da se spojite i da se više nikada ne možete razdvojiti. Bilo je to kao da vežbaš da živiš samo od mirisa jabuke, kada uistinu želiš da je proždereš, da zariješ zube u nju i da je progutaš sa semenkama i srcem i svim ostalim.

Za roditelja dete nije samo osoba: dete je mesto, svojevrsna Narnija, nepregledno večno mesto gde sadašnjost koju živiš i prošlost koje se sećaš i budućnost za kojom žudiš postoje sve istovremeno. To možeš da vidiš kad god ga pogledaš: u slojevima na njegovom licu nalazi se beba koja je ono bilo i dete koje je postalo i odrasla osoba u koju će izrasti, i sve se to vidi istovremeno, poput trodimenzionalne slike. Da ti se zavrti u glavi. To je mesto u kome možeš da nađeš utočište, ako umeš da uđeš u njega. A svaki put kada ga napustiš, svaki put kada ti dete izađe iz vidnog polja, strahuješ da možda nikada više nećeš moći da se vratiš na to mesto.

Njeno uverenje da je sve moguće samo ako se dovoljno potrudiš, da nijedan posao ne može da bude previše prljav.

Čitavog života učila je da je strast, poput požara, nešto opasno. Tako se lako izmakne kontroli. Penje se uza zidove i preskače jarkove. Iskre skaču kao buve i šire se isto tako brzo; povetarac može kilometrima da nosi žeravicu.

sve je bilo dobro ili loše, ispravno ili pogrešno, korisno ili štetno. Nije bilo ničega između. Tu, našla je, sve je imalo nijanse; sve je imalo neku neotkrivenu stranu ili neistražene dubine. Sve je vredelo pogledati pobliže.

Osećao se kao da je skočio u duboko bistro jezero i otkrio da je ono zapravo plitko veštačko jezero, tek do kolena. Šta uradiš? E pa, ustaneš. Opereš kolena na kojima se skorilo blato i izvučeš noge iz mulja. I posle toga budeš oprezniji. Znaš, od tada, da je svet manji nego što si očekivao.

Ponekad sve mora da se spali do zemlje i da se počne iznova. Nakon spaljivanja tlo je bogatije, i mogu da rastu nove stvari. Takvi su i ljudi. Počnu iz početka. Nađu neki način.