Emili Bronte

Nije se trn savijao oko cveta, već se cvet savijao oko trna.

Svaki čovek mora misliti na sebe u krajnjoj liniji; blagi i velikodušni samo su pravednije sebični od oholih.

Opraštam ti ono što si mi učinila. Volim svog ubicu – ali kako da volim tvog?’

Celi svet je stravičan zbir podsećanja da je postojala, i da sam je izgubio!

A ipak, ovako ne mogu više! Moram se podsećati da dišem – još malo pa ću morati podsećati srce da kuca

Ah, da, hoćete da kažete da je njen duh uzeo ulogu anđela čuvara i da bdi nad srećom Orkanskih visova, iako njenog tela nema više. To hoćete da kažete

Zaželi i nauči da izgladiš te ljutite bore, da slobodno podigneš očne kapke i da pretvoriš te vragove u poverljive, nevine anđele koji ne podozrevaju i ne sumnjaju ništa i uvek vide prijatelje tamo gde nisu sigurni da imaju neprijatelja. Nemoj imati izraz zlog psa koji zna da zaslužuje ćuške koje dobija, a opet, zbog onog što trpi, mrzi i ceo svet i svog mučitelja.’

on neće nikad saznati koliko ga volim, i to ne zato što je lep, Neli, već zato što je više ja nego što sam i sama. Bilo od čega da su naše duše sazdane, njegova i moja su iste; a Lintonova se razlikuje od moje kao mesečev zrak od munje i mraz od vatre.

Moje velike nesreće na ovom svetu su i Hitklifove nesreće, a svaku sam osećala od početka; on je moja velika misao u životu. Kad bi sve ostalo nestalo a on ostao, ja bih i dalje postojala, a kad bi on bio uništen a svi drugi ostali, svet bi mi postao sasvim tuđ, činilo bi mi se da nisam deo njega. Moja ljubav prema Lintonu je kao lišće u šumi – vreme će je izmeniti, svesna sam toga, kao što zima menja drveće. Moja ljubav prema Hitklifu liči na večite stene ispod površine; izvor malo vidljive radosti, ali neophodne. I ja sam Hitklif. Uvek, uvek mislim na njega, ne kao na neko zadovoljstvo jer ni ja nisam uvek zadovoljstvo sama sebi, već kao na svoje sopstveno biće. Zato nemoj više da govoriš o našem razdvajanju, to je neizvodljivo i…’

Sad mi pokazuješ koliko si svirepa bila – svirepa i lažna. Zašto si me prezrela? Zašto si izdala svoje srce, Keti? Nemam ni reči utehe. Zaslužuješ ovo. Sama si se ubila. Da, ljubi me i plači, mami mi poljupce i suze: oni će te sažeći – prokleti. Volela si me – kakvo si onda pravo imala da me ostaviš? Kakvo pravo – odgovori mi – zbog jadne naklonosti koju si osetila prema Lintonu? Zato što nas ni beda, ni poniženje, ni smrt, niti išta što bi Bog ili Satana mogli sručiti na nas ne bi moglo razdvojiti, ti si to učinila od svoje volje. Nisam ti ja slomio srce – ti si ga slomila, i lomeći ga slomila si i moje. Utoliko gore po mene što sam jak. Želim li da živim? Kakav će to život biti kad ti… oh, bože! Da li bi ti volela da živiš kad ti je duša u grobu?’