Plašim se da će proći još mnogo vremena pre nego što u Srbiji sazri svest da se do velikih dostignuća stiže pre svega velikim znanjem, radom i posvećenošću.
kada sam posle dugog pripremanja i iščekivanja izašao na ispit i – pao. I bio sam zadovoljan jer se nešto okončalo, izašao sam na ispit i dobio sam rezultat. Ovaj put negativan, ali sledećeg puta on će biti bolji, naravno ako shvatim gde sam grešio i ako se bolje pripremim.
Mi u Delti nismo izmišljali ništa novo. Gledali smo kako se radi u svetu, učili od onih koji znaju i njihovo znanje primenjivali u našoj sredini. Ni sa jednog puta u inostranstvo nisam se vraćao bez konkretnih znanja, koja sam odmah prenosio svojim menadžerima i od njih zahtevao da ih odmah primene
početka sam se trudio da motivišem mlade. Znao sam: ako u tome uspem, uspeće i Delta. Pokazivao sam da ih poštujem. Izvodio sam ih na večere, puštao ih da se prave važni zbog posla u Delti, jer to da se čovek pravi važan zbog dobrog posla prirodna je želja u mladosti, i veoma često sam prihvatao njihove predloge. Ne nužno zbog toga što mi se baš sve u tim predlozima dopadalo. Ali bilo je dovoljno da mi se svidi sedamdeset odsto. Nikad nisam hteo da zbog trideset odsto odbijem predlog, obeshrabrim onog koji predlaže i narušim njegovu motivaciju. Sa obeshrabrenim ljudima firma ništa ne može da postigne. Najgore je kad se čovek ujutru sprema za posao i već zamišlja šefa koji ga obeshrabruje i nipodaštava. Tu onda nema ni rada ni rezultata. Uz sposobnosti, talenat i znanje, što se sve podrazumeva, rezultati firme u direktnoj su zavisnosti od motivacije i entuzijazma zaposlenih. Za velika dostignuća nije dovoljan vrhunski profesionalizam, potrebne su emocija i zanesenost, potrebna je ljubav prema poslu, potrebno je da čoveka ispunjava posao koji radi. Novac nije dovoljan pokretač, on je samo prirodna posledica ljubavi i strasti prema poslu.
Ja sam se, s druge strane, trudio da što više ulažem u posao. U ljude. Jer sam znao da je to od presudnog značaja. Pronaći prave kadrove, uložiti znanje, energiju, vreme i, naravno, novac u njih, stvoriti sistem – to je formula uspeha.
se ne zaboravljaju. Priznajem da sam likovao, manje zbog pobede – neznatna suma je bila u pitanju – a više zbog tvrdoglavosti mog prijatelja i upornog odbijanja da mi pokaže gde su famozne cipele bile kupljene.
Znao sam i te kako šta je vredna cipela. Moj otac Đorđe bio je obućar. Učio me je zanatu, pomagao sam mu u radionici i tako zarađivao prvi džeparac. Bio je vrlo strog, kod njega je važilo pravilo da se ne nagrađuje trud već samo rezultat. Veoma rano sam naučio da veliki rad nema vrednost ako se ne postigne konkretan rezultat. To je životni princip
Znao sam i te kako šta je vredna cipela. Moj otac Đorđe bio je obućar. Učio me je zanatu, pomagao sam mu u radionici i tako zarađivao prvi džeparac. Bio je vrlo strog, kod njega je važilo pravilo da se ne nagrađuje trud već samo rezultat. Veoma rano sam naučio da veliki rad nema vrednost ako se ne postigne konkretan rezultat. To je životni princip
Prvi neuspeh ne sme nikog da obeshrabri. Ide se dalje, i ja sam tako mlad upijao svet oko sebe. Putuje mi se i zarađuje mi se. Granice su otvorene, osećamo blizinu Zapada. Sa drugim prijatelj
Godine 1986. završio sam i na večeri kod kupca u Severnoj Koreji. Nesvakidašnja zemlja; njihov običaj bio je da na svaki pomen imena velikog vođe Kim Il Sunga svi prisutni moraju da ustanu. Nezgoda je što smo mi bili gosti na poslovnoj večeri, dvadeset puta smo morali da ustajemo, udarali smo kolena, skakali usred zalogaja, ali običaj se morao poštovati, ulog je bio veliki.
gledaj, opažaj, primenjuj.
onaj kad prepoznaješ da si na vrhuncu
fb2epub
Prevucite i otpustite datoteke
(ne više od 5 odjednom)