Alexandre Dumas

– Filozofija se ne uči; filozofija je skup svih znanja što ih je stekao um koji ih primenjuje; filozofija je onaj blistavi oblak na koji je Hristos stao nogom da bi se opet popeo na nebo.

se, dakle, poče moliti ne predano, već pomamno. Molio se Bogu sasvim glasno, i sada se više nije plašio svojih reči; tada bi padao kao u neki zanos; video je Boga kako zablista pri svakoj reči koju bi izgovorio; sva dela svoga skromnog i promašenog života pripisivao je volji Svemogućeg, izvlačio iz njih pouke, zavetovao se da će izvršiti izvesne zadatke i na kraju svake molitve dodao bi i pomalo sebičnu molbu, za koju ljudi češće nađu načina da upute ljudima nego Bogu: „I oprosti nam grehe naše, kao što i mi opraštamo onima koji su nas uvredili.“

Ko ima ortaka, ima i gazdu. Pa ipak je polovina toga posla gotova, pošto od dva glasa već imate jedan za sebe

– Mislim pre svega na jednu stvar: koliko vam je mnogo oštroumnog razmišljanja bilo potrebno da biste stigli do cilja do koga ste dospeli. Šta biste učinili kada biste opet postali slobodni?

– Ništa, može biti; taj višak moje pameti možda bi se rasturio u beznačajnim radnjama. Potrebna je nesreća da se prokopaju izvesni tajanstveni lagumi skriveni u ljudskom umu, potreban je pritisak da barut plane. Tamnovanje je usredsredilo na jednu tačku sve moje sposobnosti koje su ranije lebdele na raznim stranama; one su se sudarile u uzanom prostoru, a vi znate da iz sudara oblaka proističe elektricitet, iz elektriciteta munja, a iz munje svetlost.

Bio je to mladić od osamnaest do dvadeset godina, visok, vitak, lepih crnih očiju i kose crne kao abonos. Čitava njegova ličnost odavala je onaj duševni mir i odlučnost koji su svojstveni ljudima što su od detinjstva navikli da se bore s opasnostima.

to dvoje mladih nikad nisu kazali jedno drugom da se vole. Rasli su jedno pored drugog kao dva drveta koja prepliću svoje korenje u zemlji, svoje grane u vazduhu i svoj miris u nebu; ali su osećali istu želju da budu zajedno. Ta želja postala im je potreba, te bi pre mogli da zamisle smrt nego da se rastanu makar i za jedan jedini dan.

Ima – reče on posle jednog trenutka – jedna vrlo duboka istina u pravnoj nauci i ona se poklapa s onim što vam maločas rekoh, a to je: da je čoveku urođena odvratnost prema zločinu, izuzev ako je taj čovek rođen sa izopačenim nagonima. Međutim, civilizacija nam je donela potrebe, poroke i neprirodne prohteve, koji ponekad uspevaju da uguše u nama dobre sklonosti i da nas navedu na zlo.

Gazda Mlade Amelije predloži kao mesto za iskrcavanje ostrvo Monte Kristo, koje je potpuno pusto i na kome nema ni vojnika ni carinskih stražara, te izgleda da ga je u vreme mnogobožačkog Olimpa postavio usred mora Merkur, bog trgovaca i lopova, tih dveju klasa koje mi danas smatramo za odvojene, ako ne i različite, a koje je antičko doba, izgleda, svrstavalo u istu kategoriju.

svim zemljama gde nezavisnost zamenjuje slobodu, prva potreba koju oseća svako odvažno srce i svako snažno biće jeste potreba za oružjem

„Za svako zlo ima dva leka: vreme i ćutanje.“