Goran Živaljević

Vrhunac patriotizma je kada državu branite od vlasti.

BRITANCI

Ne postoji strana služba koja je studioznije, dugoročnije i efektnije imala uticaja na bezbednosni sektor, političke stranke i državne institucije, pa samim tim i na srpske političke tokove u poslednjim decenijama – od britanske obaveštajne službe. Po nekom pravilu, Britanci kod nas igraju dugoročno, dubinski, trude se da prodru do svake pore sistema da bi se, u ekstremno napetim i turbulentnim vremenima, intenzivnije pojavili Amerikanci koji završavaju agresivniji deo posla, do postizanja cilja, kada opet primat prepuštaju strpljivijim i uvek prisutnim Englezima.

kada pogledate makedonske statističke podatke, videćete da u toj zemlji ima oko 37.000 ljudi koji se izjašnjavaju kao Srbi, ali oko 150.000 ljudi čije se prezime završava na „ić“. Upravo ta, ne tako mala statistička razlika, jeste priča o bivšim Srbima, tj. prelaznim Jugoslovenima, tj. novim Makedoncima.

sličan proces se desio na Dedinju, Senjaku, Vračaru, odakle su deca i unuci Titovih generala, čuvajući dobre kuće i stanove iz perioda zaduživanja i „crvene buržoazije“, svoju prirodnu sredinu delovanja pronašli u građanskim vrednostima, lično mrzeći svaki oblik nacionalizma

Makedonska služba nam dostavlja ne napisani podatak, nego snimak prisluškivanog telefonskog razgovora našeg vojnog atašea u Skoplju od 12. marta, kome žena javlja da je premijer ubijen, na šta on spontano odgovara: „To mi je juče najavio ovaj što sam se video sa njim.“ Istragu ovog traga preuzimaju vojne službe bezbednosti, jer je sve vezano za vojnog atašea, realno – njihov posao. Nikada do danas nisam saznao ko je našem vojnom atašeu u Skoplju najavio 11. marta 2003. godine da će premijer Đinđić sutradan biti ubijen.

Prvi pravi susret sa temom ratnog zločina imao sam početkom 1996. godine, kada sam, sa još nekoliko kolega, učestvovao u privođenju, potom čuvanju i saslušanju Dražena Erdemovića, bosanskog Hrvata, pripadnika 10. diverzantskog odreda Vojske Republike Srpske koji je ubrzo nakon toga, odlukom vrha Službe i države, izručen Haškom tribunalu.

Kako to samo Bosna može da pomeša, rastavi, pa potom i krivo spoji, Dražen Erdemović je tokom 90-ih nosio gotovo sve uniforme sukobljenih strana. Prvo je kao vojnik JNA ratovao u Slavoniji, potom je kao etnički Hrvat nosio uniformu Hrvatskog vijeća odbrane (HVO), da bi nakon bekstva iz tih jedinica bio mobilisan, po mestu stanovanja u okolini Tuzle, u sastav tzv. Armije BiH.

Da li zbog žene Srpkinje ili nečega drugog, ubrzo je napustio tu armiju i završio na teritoriji Republike Srpske, dakako, opet u uniformi, ni manje ni više nego u pravom ratnom 10. diverzantskom odredu njenih oružanih snaga. U stvari, priključenje tom diverzantskom odredu i vojsci Republike Srpske nije bila njegova prva namera, već je sudbina režirala da ga jedan lokalni prevarant „izradi“ za „papire“ oko odlaska sa ženom i detetom u Švajcarsku, pa je jedini način za dobijanje bilo kakvog smeštaja za porodicu i nekog novca za preživljavanje vodio preko nove uniforme i onog istog rata od kojeg je neuspešno pokušavao da pobegne.

Blag i gotovo nežan, sušta suprotnost ratničkog tipa. Govorio je mirno, lepo se izražavao, uvek bi uz blagi osmeh izgovorio „hvala“ kada bih mu dodao plastičnu čašu soka ili cigaretu. Ličio mi je na nekog studenta iz unutrašnjosti, tek ponekad bih primetio da mu ruke podrhtavaju..

Član streljačkog voda, egzekutor, zločinac…

Često pomislim da je ključni Brozov recept za tešku istoriju i užasni nacionalni konflikt bio taj što je izjednačio krivicu.

Ustašama, četnicima, balijama, muslimanskoj miliciji, belogardejcima, vmroovcima, domobranima, nedićevcima i drugima, iako definitivno nisu bili isti, podjednako je podelio krvave zločine, ali i čast i zasluge za antifašizam kroz Bakariće, Pozderce, Čkrebiće, privilegovana lovišta, ordenje i spomenice…

Sećam se, kada sam krajem 80-ih godina polagao ispit na Fakultetu bezbednosti „Neprijateljska emigracija – šesta kolona“, podjednako su bila velika poglavlja o četničkim i ustaškim organizacijama i akcijama, bez obzira što su tih, za većinu nas srećnih godina druge polovine 20. veka, Hrvati realno bili teroristi, a Srbi samo u granicama verbalnog delikta, bez ijednog ostvarenog terorističkog napada na SFRJ ili ispaljenog metka od kojeg je neko poginuo. Blizu sam sledećeg zaključka: da su ovi današnji gospodari Bosne u vidu stranih predstavnika uzeli taj Brozov model, imali bi veću šansu da nešto dobro učine, ako su to pomirenje i konačni kraj konflikta uopšte i imali u opisu svojih zadataka. Ovako, praviti jedinstvenu državu sa više nacija, nakon užasnog građanskog rata, na način gde je jedan narod nevina žrtva, a drugi narod genocidni agresor, stvarno deluje kao utopija, ili još gore – kao pauza do sledećeg sukoba.

U ovom odnosu Srba i Makedonaca niko još nije dao pametniji savet od predsednika vlade i akademika Stojana Novakovića pre sto dvadeset godina: „Što su više Makedonci, to su manje Bugari, upravo je to naš nacionalni interes na tom prostoru.“

Nikada nisam uspeo da dobijem kvalitetan odgovor od Makedonaca zbog čega iza reči Aleksandar uvek dodaju Veliki, a nikada reč „golemi“… što bi bilo u duhu makedonskog jezika.

Valjda im reč „veliki“ deluje istorijski prikladnije i malo ozbiljnije od makedonskog „golemi“, ili je i ovde reč o nekom zakulisnom srpskom uticaju?

„Dignimo ruke visoko gore, naše će biti Solunsko polje.“
Dakle