Dejvid Nikols

Moja žena me je obrazovala, što je, mislim, česta pojava, koju retko i samo preko volje priznaju muževi koje poznajem.

Na stranu medicinski rizici, gubljenje pamćenja, apatija i psihoza, mogućnost adikcije i daljeg izlaganja teškim drogama, kakva je to idio

Na stranu medicinski rizici, gubljenje pamćenja, apatija i psihoza, mogućnost adikcije i daljeg izlaganja teškim drogama, kakva je to idiotska opsednutost opuštanjem?

Možda su zato muzejski audio--vodiči postali tako popularni – ubedljiv glas ti na uho govori šta da misliš i kako da se osećaš. Pogledajte levo, zapazite, molim vas posmatrajte; bilo bi sjajno kad bismo mogli stalno da nosimo taj glas sa sobom, van muzeja i kroz ceo život.

Na stranu medicinski rizici, gubljenje pamćenja, apatija i psihoza, mogućnost adikcije i daljeg izlaganja teškim drogama, kakva je to idiotska opsednutost opuštanjem? Ne sećam se da sam se ikada u celom svom životu „opuštao“; tako je onda bilo, i zar je to baš tako loše? Biti napet kao žica, uvek spreman da reaguješ, svestan opasnosti oko sebe – zar to nije za divljenje?

39. Kratka istorija umetnosti
Pećinsko slikarstvo. Glinene pa bronzane staute. A onda, nekih hiljadu i četiristo godina, ljudi nisu slikali ništa drugo osim smelih ali rudimentarnih slika Device Marije i malog Hrista ili raspeća. Neko je bio dovoljno bistar pa mu je sinulo da stvari u daljini izgledaju kao da su manje, pa su te slike Device Marije i raspeća bile mnogo bolje. A onda su odjednom svi postali vični slikanju ruku i izraza lica, a statue su postale mermerne. Počeli su da se pojavljuju punački anđelčići, dok su na nekom drugom mestu postali ludi za slikama domaćeg enterijera i žena što stoje kraj prozora i bave se ručnim radom. Pa mrtvi fazani i grozdovi i mnogo detalja. Anđelčići su nestali, a zamenili su ih nestvarni, idealizovani pejzaži, pa portreti plemića na konjima, a onda ogromna platna s bitkama i brodolomima. Zatim žene što leže na sofama ili izlaze iz kade, ovoga puta sumornije, s manje detalja, pa onda jako mnogo boca i jabuka, pa balerine. Slike su postale pomalo umrljane – kritičarski termin – tako da se jedva raspoznavalo šta prikazuju. Onda je neko naslikao noćni sud i sve je pomahnitalo. Za urednim kvadratima osnovnih boja usledile su velike kocke emulzije, a onda limenke sa supom, pa se onda neko latio video-kamere, neko drugi je sipao betona, i sve je postalo beznadežno izlomljeno i pretvorilo se u zbunjujuću slobodu u kojoj svi mogu sve.

U početku naše veze Koni se gorljivo zanela i kupila mi je nekoliko knjiga, polovnih, jer smo tad bili „srećni ali siromašni“. Jedna je bila Gombrihova Saga o umetnosti, a druga Šok novoga, koju mi je poklonila posebno zato da bih prestao da cokćem na modernu umetnost.

stavke koje treba štriklirati kao viđene. Shvatam šta je retko i jedinstveno, kritičarsku školu zvanu „koliko?“.

Možda su zato muzejski audio--vodiči postali tako popularni – ubedljiv glas ti na uho govori šta da misliš i kako da se osećaš. Pogledajte levo, zapazite, molim vas posmatrajte; bilo bi sjajno kad bismo mogli stalno da nosimo taj glas sa sobom, van muzeja i kroz ceo život.

Zar ne bi trebalo da umetnost bude bekstvo, smeh, uteha, uzbuđenje? Ne, rekla je Koni, izlaganje donosi razumevanje. Samo suočavanjem s najgorim životnim traumama možeš da ih razumeš i savladaš, pa smo otišli da gledamo još jednu predstavu o surovosti čoveka prema čoveku. A kad smo već kod toga, odlazili smo i na svirke – Koni je zabavljalo što ih zovem „svirkama“ – i svojski sam se trudio da skakućem i ispuštam zvuke kad mi kažu da to radim.