za dodirom. To je osnovna potreba svih nas, fizička blizina nekoga koga volimo. Bez toga, život je hladan i prazan. Toliko da počnete da venete kao biljka bez vode.

Celog života obuzeti smo sopstvenom svakodnevicom, pokušavamo da pobegnemo od činjenice da će tama doći – uvek prerano – da nas obuzme. Večnost kao takvu ne možemo u potpunosti da shvatimo – previše je strašna, previše prostrana. Moramo da je umetnemo u svoja shvatanja, i to dok obavljamo mali milion svakodnevnih sitnica koje čine našu stvarnost, uz pomoć svojih pet čula koja nas služe onako kako je predviđeno, da dodirujemo i gledamo svet oko sebe, opipljiv i stvaran, svet na strani živih.

tešimo jedni druge, tražimo rame za plakanje, žudimo za utešnim stiskom ruke u čijim žilama i dalje žustro i snažno teče krv. Za stiskom tople ljudske ruke koja može da odagna smrt