Linda Malali Hant

Mislim na deku i tatu, koji su nas uvek pitali da li nam je dan bio za srebrni dolar ili za drveni novčić.

Upamti jedno. Kad ljudi ništa ne očekuju od tebe, to ponekad možeš da okreneš u svoju korist.“ Onda me gleda pravo u oči i pokazuje moj nos. „Samo je važno da ti ne misliš tako loše o sebi. Razumeš?“

Napokon, prosto obaram glavu. Deka je nekad govorio da je ono kad je Alisa u zemlji čuda upala u zečju rupu bilo kao u pravom životu. Nisam shvatala šta je želeo da kaže, ali sada znam.

Mislim o priči koju mi je Albert ispričao na poznavanju društva kad smo učili o Indijancima. Rekao je da su verovali da su leptiri posebna stvorenja koja ostvaruju želje. I da, ako uhvatiš leptira, šapneš mu svoje najtajnije želje i onda ga pustiš, on će odneti tvoje želje duhovima koji će ih ostvariti.

Moj deka je govorio da sa jajima i rečima treba biti oprezan, jer kad se jaje razbije, a reč izgovori, više nema nazad. Što sam starija, to više shvatam koliko je moj deka bio mudar.

Razmišljam kako je gospodin Danijels opisao one slavne ljude koji su patili od disleksije. Imali su petlju. Rekao je da je to spremnost da se proba ponovo u slučaju neuspeha – da se u nečemu istraje čak i kada je teško. Takođe nam je rekao da se mnogi slavni ljudi nisu bojali da greše, bez obzira koliko puta grešili. Mislim da će mi greške sada smetati manje nego pre.

„To me podseća na predsednika Ruzvelta, Tedija, koji je išao u lov i otkrio kako je jedan njegov saradnik vezao medveda za drvo da bi ga ovaj lakše pogodio. Odbio je da puca na medveda i oslobodio ga je. Zato se danas kod nas plišani medvedi zovu Tedi.****** Po predsedniku i tom danu.“

Sve će biti drugačije.

Kao da ptice mogu da plivaju, a ribe da lete.

Od nemogućeg do mogućeg.

Dragi čitaoci,

Kao i toliki drugi odrasli, i ja sam nekad bila dete.

Uvek me zaboli glava kada predugo gledam kako crna slova sijaju na belom papiru.

Guram ruke u džepove da ne bi same uradile nešto zbog čega ću zažaliti. Kad bih samo tako mogla i sa ustima.