Matijas Edvardson

Većina misli da sam glup. I da sam toliko uvrnut da čak uopšte ne kapiram da sam drugačiji. A u stvari su glupi oni. Idioti koji govore kako vole različitost i kako svako treba da ima pravo da bude baš ono što jeste. Ali to samo tako kažu. Prazne priče.

Ja više volim automobile i kompjutere.

I životinje.

Da mama toliko ne cvika od pasa, i da imamo više para, kupio bih jednog. Boksera ili labradora. Kažu da je pas čovekov najbolji prijatelj. Veran i pouzdan.

Najgora je kazna za psa kada ga isključite iz čopora. A ne da ga grdite, tučete ili izgladnjujete. Za psa je najgore da bude izopšten. Da mu se ne dozvoli da bude sa ostalima.

I ljudi su na mnogo načina takođe životinje. Mi smo samo umislili da smo nešto posebno.

Džimi je sasvim očigledno jedan od onih koji se pale na moć. Ima nešto u načinu na koji vas posmatra. Nekako odozdo i s visine, u isto vreme. Kao da sebe smatra boljim i finijim od mene, mada duboko u sebi zna da je zapravo obrnuto, što ga izluđuje. Provodi zaista previše vremena u teretani. Nadlaktice su mu deblje od ramena, a vrat bi pre pristajao nekom biku. Hvata me želja da ga nateram da normalno opusti te svoje debele ručerde uz bokove.

Ljubav je čovekov najteži zadatak. Pitam se je li Isus shvatao šta traži od ljudi kada nas je pozvao da volimo naše bližnje