Veljka Marković

… О, пријатељи моји!“, покадшто би узвикнуо у заносу, „не можете замислити каква туга и срџба обузимају вашу душу када велику идеју, коју одавно поштујете као светињу, дохвате невешти људи и извуку је на улицу пред глупаке какви су и сами, и наједанпут је нађете на тржници старежи, у прљавштини, наопако намештену, без пропорција, без хармоније – као играчку код неразумне деце – и не можете је више познати!

Сви смо стајали на прагу. Био је то тренутак када домаћин и гости на брзину размењују последње и најљубазније речи, па се затим успешно разилазе.

Има ту и мржње – изговори он пошто је тренутак поћутао – они би први били страшно несрећни када би се Русија некако одједном преуредила, па чак на начин који заговарају, и када би некако одједном постала неизмерно богата и срећна. Не би имали тада кога да мрзе, не би имали на кога да пљуцкају, не би имали чему да се ругају!