Dušan Kovačević

Ако ме ноћас оставиш

И одеш и заборавиш

И више се никада не јавиш,

Ја ћу те увек чекати

И увек ћу се надати

Да ћеш се једном вратити

И овде поново бити

Као што си увек била,

Моја драга, моја Мила,

Ако ме ноћас оставиш

И одеш и заборавиш

И више се никада не вратиш,

Ја ћу бити тако тужан,

Ја ћу бити мало љут

Али ћу ти ипак рећи:

Све најбоље – срећан пут;

Све најбоље ма где била

Моја драга, моја Мила.

Можда ме је љубав спасла. И велика жеља да се радујем сунцу.

„Судбина“ је објашњавала и оправдавала несреће у времену без права на дужи бол.

И бићемо добри само такви – никакви.

Поратне „сахране са музиком“ и оне „у тишини“ биле су прве поделе на заслужено и незаслужено мртве.

Чини ми се, неки пут, да наши људи једва чекају да остаре, не би ли годинама и изгледом стекли поштовање које им је за живота било ускраћено.

Па ја сам тих година био комуниста до последње капи крви, а ти си говор о Слободи почео речима: „Природи је било потребно милион година да од мајмуна створи човека, а комунизму само пола века да човека врати међу животиње…“

сам у животу, захваљујући теби, много научио, а ти си, заваљујући себи, скоро све изгубио. Доносим ти само део онога што се од тебе могло спасти.

Лука: Знаш ли шта би на ово рекао онај твој пријатељ инжењер Јоца? Рекао би: „Ја нисам комуниста, ја не смем да лажем.“

Лука: Наравно, слажем се. Само ме занима, Тејо, како сад одједном верујеш да у комунизму неко може да дође на место које заслужује и које му по квалитетима припада, кад си до јуче тврдио да цео систем апсолутистичког бољшевизма функционише искључиво на поданичкој, пасјој верности, а не на знању и памети. Како мислиш да си ти одједном изузетак, кад добро знаш да изузетака нема! Нема, Тејо, сине мој!