Сећам се, био је септембар, сунчано, топло јутро, 1955. године.
Обукли су ме, очешљали и повели у школу, говорећи: – Ето, дошао је и овај дан. Мораш бити пажљив, уредан, вредан, дисциплинован, васпитан, мораш да слушаш, памтиш, размишљаш само о ономе што учитељица прича, и да се јавиш ако ти нешто није јасно… Биће времена и за игру, али од данас је школа на првом месту, је л’ тако?
– Наравно – додао је Отац – ако хоћеш да будеш човек. Па ти сад види, да ти не причам много.
И, тако, тог лепог сунчаног дана, давног септембра прошлог века, одлучивало се о мојој судбини – или ћу бити човек, или, по очевим речима, „један од оних пробисвета око железничке станице“.