Bet O’Liri

Nikad nisam bio taj sa najgorim mogućih ishodima“, kaže Džekson. Čučne da bi umočio valjak u tacnu; ručni zglobovi su mu sada isprskani farbom, novim, svetlijim pegama. „Kad se dese, snalaziš se. I uglavnom te stigne onaj o kojem nisi razmišljala, pa čemu onda briga?“

Ako grliš nekoga dovoljno čvrsto, možeš biti i rame i ona koja plače. Vidiš?“

„Lakše je biti ljut nego tužan, ponekad“

Kada ljudi govore o gubitku, uvek kažu da nikada više nećeš biti isti, da će te promeniti, da će ostaviti rupu u tvom životu.“ Glas mi je sada zagušen suzama. „I te stvari su nesumnjivo tačne. Ali kad izgubiš nekoga koga voliš, ne izgubiš sve što su ti pružili. Nešto ti ostave.

Volim da mislim da je Karla, kad je umrla, ostavila svakom članu svoje porodice malo svoje vatre, svoje hrabrosti. Kako bismo inače mogle uraditi sve što smo uradile ove godine?“

„Toliko me brine da neću moći ovo da uradim – da nisam spremna za bebu – i ne pomaže što je Jaz sva jazasta u vezi sa drugim stvarima.

Dobro. Samo imaj na umu da svaki put kad propustiš priliku, svaki put kad se zapitaš da li ti to zaista možeš, svaki put kad pomisliš da odustaneš od bilo čega što želiš… Pljesnuću te s one strane.“

Lina
„Mislim da treba da se zamenimo“, kažem Bi, podižući se u polučučanj da bih mogla da razgovaram s njom preko ekrana računara. „Izbezumljena sam. Trebalo bi da ti uradiš početak i ja ću uraditi kraj i na taj način, dok ne dođe na mene red, ja ću manje, znaš…“ Mašem rukama da bih prenela svoje mentalno stanje.
„Manje ćeš mlatarati rukama?“, reče Bi, nagnuvši glavu na stranu.
„Hajde. Molim te.“
„Lina. Moja draga prijateljice. Moja zvezdo vodiljo. Moj najdraži davežu. Mnogo si bolja od mene u započinjanju prezentacija i nećemo menjati redosled sada, deset minuta pre predstavljanja najsvežijih informacija našem ključnom klijentu deoničaru, kao što se nismo zamenile ni na poslednjoj programskoj komisiji, ni na onoj pre te, zato što bi to bilo van svake pameti, a iskreno, nemam blage veze šta se nalazi na početnim slajdovima.“
Zavalim se nazad na stolicu. „Dobro. Da.“ Podižem se ponovo. „Samo što se ovog puta stvarno osećam…“
„Mmm“, kaže Bi, ne podižući pogled s ekrana. „Apsolutno. Najgore dosad. Drhtavica, znojavi dlanovi, sve u paketu. Samo što, čim uđeš tamo, bićeš šarmantna i sjajna kao i uvek i niko ništa neće primetiti.“
„Ali šta ako ja…“
„Nećeš.“
„Bi, ali stvarno mislim…“
„Znam da misliš.“
„Ali ovoga puta…“
„Još samo osam minuta pre početka, Lina. Pokušaj ono s disanjem.“
„Šta s disanjem?“
Bi pravi pauzu. „Ma znaš. Disanje?“
„O, samo normalno disanje? Pomislila sam da misliš na neku tehniku meditacije.“
Frknula je na to. Nastupila je pauza. „Stotinu puta si prevazilazila mnogo gore od ovoga, Lina“, reče.

Trgnem se, obujmivši dlanovima šolju sa kafom. Strah čuči u šupljini u dnu mojih rebara, toliko stvaran da se čini gotovo opipljiv – kamen, čvor, nešto što bi se moglo iseći nožem.
„Znam“, kažem. „Znam da jesam.“
„Moraš samo da se vratiš u igru. A jedini način da to uradiš jeste da ostaneš u ringu. U redu? Ma hajde. Ti si Lina Koton, najmlađa viša konsultantkinja u ovom poslu, mlada nada 2020. u Selmaunt konsaltingu. I…“, Bi snižava glas, „uskoro – jednog dana – i suosnivačica naše sopstvene firme. Je li tako?“
Tako je. Samo što se ne osećam kao ta Lina Koton.
Bi me sada posmatra, njene iscrtane obrve zategnute su od zabrinutosti. Sklapam oči, pokušavam da odagnam strah i na trenutak uspevam: osetim trunku one osobe kakva sam bila pre godinu i po dana, osobe koja bi opušteno proletela kroz prezentaciju.
„Jeste spremne, Bi, Lina?“, doziva nas pomoćnik generalnog direktora dok se probija kroz sprat s kancelarijama Apgoa.
Stojim i glava mi se zanosi; talas mučnine me pogađa. Hvatam se za ivicu stola. Sranje. Ovo je novo.
„Jesi li dobro?“, šapuće Bi.
Gutam i pritiskam šakama sto dok me zglobovi ne zabole. Na trenutak mislim da to ne mogu učiniti – prosto nemam to u sebi, bože, toliko sam umorna – ali potom, napokon, javi se borbenost.
„Apsolutno“, kažem. „Hajde da ovo uradimo.“
Prošlo je pola sata. To nije posebno mnogo vremena, zaista. Ne možete pogledati celu epizodu Bafi za to vreme, ili… ili ispeći veliki krompir. Ali možete potpuno uništiti sopstvenu karijeru.
Toliko sam se plašila da će se ovo desiti. Preko godinu dana otaljavala sam posao, pravila greške zbog rasejanosti i propuste, nešto što ja prosto ne radim. Kao da sam nakon Karline smrti promenila ruku kojom pišem, i iznenada sve činim levom umesto desne. Ali mnogo sam se trudila i gurala napred i stvarno sam mislila da uspevam.
Očigledno ne.

naslon za ruke na sofi. „Hoćeš da preletiš kroz sutrašnje slajdove sa mnom? Za Vebsterov izveštaj.“
Oklevam, ali već je naglo otvorio laptop, smeštajući ga preko mojih nogu, pa se naslanjam i slušam dok počinje da govori, i shvatam da je u pravu – ovo pomaže. Ovako, s Itanom, slušajući njegov meki, duboki glas dok govori o porezu i predviđanjima, skoro se osećam kao ja.

“, kažem odlučno, „Prvi maj u Firs Blandonu nikada neće biti dobar kao naš.“
„Naravno da neće!“, izjavi Betsi, i svakome lakne sad kad smo se vratili na poznat teren. „Želi li neko još biskvita?“
Ostatak sastanka protiče normalno, ali moj neugodni, čudni osećaj me muči čitavog dana. Drago mi je da Lina sutra dolazi. Prilično sam iscrpljena, i neizmerno je lakše biti nezavisan kada je još neko s tobom.