Tomas Karan

Naravno, za razliku od Hotornovog Ejlmera ili Poovog slikara

Naporno je prolaziti kroz život s neprestanim osećanjem da niste dovoljno dobri

prkos mojim spoljnim dostignućima i uprkos onome što je na izvesnom nivou iskrena želja da vodim prosvetljen život, pun saosećanja, osećanje da nikada nisam dovoljno dobar znači da nikada nisam zadovoljan; udaljavam se od ljudi, izbegavam nezgodne situacije i na kraju ostavljam utisak nespretne, nepouzdane i uglavnom osobe užasnute od obaveza. Nespokojan sam, uspaničen, kolebam se između relativne stabilnosti i omamljenosti od lekova, sklon sumnji u sebe i samokritičnosti, rastrzan oko toga ko sam zapravo, uhvaćen u krug preterane ambicioznosti u potrazi za ozvaničenim uspehom u koji, u svom srcu, uopšte ne verujem.

U stvari, toliko toga što smatramo vrlinom u vezi s poslom, novcem, statusom i „dobrim životom“ u savremenom društvu predstavlja najmoćniju pokretačku snagu perfekcionizma: opsednutost bezgraničnim rastom i neumitnim zgrtanjem po svaku cenu.