Viržini Grimaldi

Roditelji su hodači po žici. Hodamo po toj niti rastegnutoj između „previše“ i „nedovoljno“, držeći u rukama paket s oznakom „lomljivo“.

Treba biti pažljiv, ali da ne dozvolimo da naše dete umisli da je centar sveta. Treba mu pružati zadovoljstvo, ali da ne postane prezasićeno. Treba mu uravnotežiti ishranu, a da mu se ništa ne uskrati. Treba mu ojačati samopouzdanje, ali da ostane skromno. Treba ga naučiti da bude fino, ali da ga drugi ne gaze. Treba mu objasniti neke stvari, ali tako da ne ispadne da se pravdamo. Treba da se troši i odmara. Treba da nauči da voli životinje, ali i da bude na oprezu s njima. Treba se igrati s njim i pustiti ga da se nekad dosađuje. Treba ga naučiti nezavisnosti, ali u našem prisustvu. Treba biti tolerantan, ali ne previše popustljiv. Treba biti čvrst, ali ne grub. Treba ga pitati za mišljenje, ali ne dozvoliti da ono odlučuje o svemu. Treba mu reći istinu, ali tako da ne bude povređena njegova nevinost. Treba ga voleti, ali ne gušiti. Treba ga zaštititi, ali ne zarobiti. Treba ga držati za ruku i istovremeno ga pustiti da ode.

Kad se nazire kraj, vidi se samo suština.

Imamo nešto što nikad neće nestati.

Mi smo porodica.

Glupo je biti neko drugi kad je svako od nas on sam

Zamišljam svoju mamu kraj mene, njenu ruku na svom ramenu. To me više ne boli. Ne umem da kažem otkad je uspomena na nju počela da me umiruje. Bol kao da se iskrala na vrhovima prstiju. Najpre se toliko naviknemo na nju da ona postane naš sastavni deo. I onda, jednog dana, shvatimo da je nestala, ustupajući mesto nekim ožiljcima i brojnim lepim uspomenama. Trenuci u kojima mislim na svoju mamu postali su gotovo podnošljivi, jer je čine i dalje živom.

iko minuta u tišini.

Zamišljam svoju mamu kraj mene, njenu ruku na svom ramenu. To me više ne boli. Ne umem da kažem otkad je uspomena na nju počela da me umiruje. Bol kao da se iskrala na vrhovima prstiju. Najpre se toliko naviknemo na nju da ona postane naš sastavni deo. I onda, jednog dana, shvatimo da je nestala, ustupajući mesto nekim ožiljcima i brojnim lepim uspomenama. Trenuci u kojima mislim na svoju mamu postali su gotovo podnošljivi, jer je čine i dalje živom.

Zamišljam svoju mamu kraj mene, njenu ruku na svom ramenu. To me više ne boli. Ne umem da kažem otkad je uspomena na nju počela da me umiruje. Bol kao da se iskrala na vrhovima prstiju. Najpre se toliko naviknemo na nju da ona postane naš sastavni deo. I onda, jednog dana, shvatimo da je nestala, ustupajući mesto nekim ožiljcima i brojnim lepim uspomenama. Trenuci u kojima mislim na svoju mamu postali su gotovo podnošljivi, jer je čine i dalje živom.

I onda, jednog dana, shvatimo da je nestala, ustupajući mesto nekim ožiljcima i brojnim lepim uspomenama. Trenuci u kojima mislim na svoju mamu postali su gotovo podnošljivi, jer je čine i dalje živom.

alje iznad horizonta, posmatramo ga još nekoliko minuta u tišini

Zamišljam svoju mamu kraj mene, njenu ruku na svom ramenu. To me više ne boli. Ne umem da kažem otkad je uspomena na nju počela da me umiruje. Bol kao da se iskrala na vrhovima prstiju.