Milica Jakovljević Mir-Jam

Zato što nisam imala oca. Od detinjstva

ulicu kao bez glave. To je sada svršena stvar

– Ovo navalilo sa svih strana, traže službu.

Verter je bio mlad i lep, a ja sam star i otrcan.

Izmirili bi se i sve bi se lepo nastavilo, šetnje, poljupci, dok on ne bi počeo da traži dokaz ljubavi, jer su ga uzbuđivale mirisne noći šumadijskog sela, čežnjive melodije svirala, njeni rumeni obrazi i jedre grudi... Ali bi se ona uvek otela da ne dozna njenu tajnu i ne napusti je. Bežala je, a on odlazio gnevan i razdražen, osećajući da ga još više privlači to čedno u njoj, to što nije nalazio kod drugih devojaka, ta njena upornost čestite devojke, njena moć nad samom sobom i nad njim.

Mrzeo ga je kao što mrzi zaljubljeni mladić koji uzdiše za voljenom ženom, muči sebe jer ne sme da joj priđe niti da ispovedi svoju ljubav, ali je gotov da se pobije sa svakim ko bi se usudio da nju uvredi.

Na moru ste bili slatkorečivi, ali ne zaboravite da sam ja tada bila naivno dete, koje je moglo poverovati vašim rečima. Danas imam potpuno drugačije mišljenje i o vama i o mnogim ljudima.

Ko mene, u stvari voli? Niko! Bata se udvara, a misli na ženidbu. Gojko me upropastio i ostavio. Toma se oženio i raskinuo brak. Zbilja, mene niko ne voli! Da li bi me ovaj Knežević voleo?“

Tako su joj govorili i Toma i Marić, svi! Samo ona, jedina, i nijedna druga!

– Zar zbog muškaraca da se ubijamo!