Maja Lunde

Pokušala je ponovo, govorila je o hotelu, hotelu Hauger, koji jedva opstaje, koliko će to biti dobro za nas, za hotel i za porodicu. Ali tada sam je prekinula, i nisam stala, sve je pokuljalo iz mene, kao da nisam završila s povraćanjem. Reka, kazala sam, ljudi ovde dolaze da vide reku, da vide dugu koja je uvek tu, da pecaju lososa, da gledaju prolećno topljenje snega. A rečne ribe, šta će one, i šta je s vodom koja se uliva u fjord, biće ledena, da li ti je jasno, i vodenkos, šta će biti s vodenkosom ako nema vode, gde će se gnezditi, kamenje koje iskopavate prekriva sve, ogromno kamenje. Pre je sve bilo zeleno, sada je krš, sve životinje i biljke ovde žive od reke, od Brejua, a vi mislite da tek tako možete da je preuzmete i radite šta hoćete, pa to je reka, to je priroda, to su ptice, insekti, biljke, a sada će ostati samo krš i cevi i tuneli, kamen i čelik, kamen i čelik.

„Sve nestaje“, rekla sam. „Sve što volimo nestaje. I ti si kriva.“ Glas je počeo da mi posustaje, pognula sam glavu, nisam mogla da gledam mamu. „Uništićeš sve.“

Mnogo šta je poticalo iz vremena pre Kolapsa, iz vremena pre nego što su demokratije pale, pre svetskog rata koji je usledio kada je hrana postala dragocenost dostupna samo malobrojnima. U ono vreme proizvodnja informacija bila je tako ogromna da više niko nije imao nikakav pregled. Reči u nizovima dugačkim kao Mlečni put. Prostranstva mapa, slika, ilustracija, velika kao površina Sunca. Vreme vezano za film, vreme srazmerno milionima ljudskih života. A tehnologija je sve učinila pristupačnim. Pristupačnost je bila mantra tog doba. Ljudi su neprekidno bili ulogovani u sve te izvore informacija na sve naprednijim komunikacionim aparatima.

Stajala sam pred ogledalom, u podignutom vunenom džemperu boje zelene jabuke, držala sam ga, ruke su mi činile dva oštra ugla u odrazu, poput krila, i iznenada sam shvatila da sam trudna, i obuzela me je takva lakoća, ruke mi jesu bile krila, mogla sam da poletim, samo nisam znala da li smem.

Ne znam koliko sam sati proveo udubljujući se u njegovu poslanicu Rimljanima, jer u njoj se nalazi toliko njegovih osnovnih misli, da je to gotovo jedna pavlovska teologija. Oprostivši se pak od grijeha postaste sluge pravdi.1 Šta to znači? Da je istinski slobodan samo onaj ko je vezan? Ispravno postupanje može biti zatvor, zatočeništvo, iako nam je put bio pokazan. Zašto onda nismo uspeli? Čak ni u susretu sa samim božjim delom, toliko zadivljujućim da oduzima dah, čovek nije uspeo da postupi ispravno.

Život pojedinca, meso pojedinca, krv, telesne tečnosti, nervni signali, misli, strahovi i snovi ništa nisu značili. Ni sve što sam želela za njega ništa nije značilo, dokle god te želje nisam mogla da postavim u širu sliku i ne vidim da se iste želje moraju odnositi na sve nas.

Godina 2007. Te godine Kolaps je dobio ime. CCD ‒ Colony Collapse Disorder.
Ali počelo je mnogo pre. Našla sam film o razvoju pčelarstva u prošlom veku. Posle Drugog svetskog rata gajenje pčela je procvetalo kao grana privrede u celom svetu. Samo u Sjedinjenim Državama bilo je 5,9 miliona kolonija. Ali brojevi su padali, i tamo i u ostatku sveta. Broj košnica se 1988. prepolovio. Pčele su izumirale na više mesta, u Sičuanu već osamdesetih godina. Ali tek kada je to zadesilo SAD ‒ toliko dramatično kao upravo 2006. i 2007, kada su pčelari doživeli masovna nestajanja iz više hiljada košnica tokom samo nekoliko nedelja ‒ tek tada je Kolaps dobio ime. Možda zato što se to desilo u SAD, u to vreme ništa nije bilo zaista veliko dok se ne desi u SAD. Masovno izumiranje u Kini nije zavredelo internacionalnu dijagnozu. Tako je tada bilo. Posle se sve obrnulo.
Mnogo je knjiga napisano o CCD-u. Prelistala sam ih, ali nisam našla jedinstvene odgovore. Bilo je neslaganja oko uzroka Kolapsa, jer nije bilo jednog određenog uzroka već mnogo. Prvo su se razmotrila otrovna sredstva za zaprašivanje. U Evropi su određeni pesticidi bili privremeno zabranjeni 2013. godine, a s vremenom i u ostatku sveta. Samo se u SAD nastavilo po starom. Pojedini naučnici smatrali su da otrovi utiču na unutrašnji navigacioni sistem pčela, onemogućavajući im da se vrate u košnicu. Otrovne materije uticale su na nervni sistem insekata, te su mnogi čvrsto verovali da one predstavljaju veliki deo uzroka izumiranja pčela. Govorilo se da se zabrana temelji na principu „bolje sprečiti nego lečiti”. Ali rezultati ispitivanja nisu bili dovoljno jasni. A posledice zabrane otrova bile bi prevelike. Štetočine bi uništile čitave useve i usledila bi nestašica hrane. Moderna poljoprivreda nije mogla opstati bez otrovnih materija. Zabrana pritom nije davala posebne rezultate, pčele su i dalje nestajale. Godine 2014. zaključeno je da Evropi nedostaje sedam milijardi pčela. Neki su tvrdili da otrov još utiče na pčele zato što ga je zemlja upila. Ali malo ko je slušao. Nakon probnog perioda zabrana je obustavljena.
Pesticidi nisu snosili svu krivicu. Varroa destructor ‒ sićušni parazit koji napada pčele takođe je bio uzrok. Ta grinja bi se zakačila za pčelinje telo kao velika lopta, ispijala limfu iz njega i širila virus koji bi se najčešće otkrio tek mnogo kasnije.
Tu su bile i ekstremne vremenske prilike. Klima u svetu se polako menjala. Od 2000.

nadao sam se da ću proučavati insekte, posebno eusocijalne vrste, čije jedinke zajedno funkcionišu gotovo kao jedan organizam ‒ superorganizam.

Umarala me je sama pomisao na to, na plan. Ranije mi je davala snagu za dodatni trud, ali put je sada izgledao dug i zavojit kao blatnjavi trag točkova na jesenjoj kiši.

Kažnjavam, ergo otac sam.

Iber i Birnen shvatili su ključnu stvar, da se oplodnja zapravo ne odigrava unutra, već spolja.