Leigh Bardugo

»Žao mi te, Brekkeru. U tvom životu nema ničega svetog.«

Uslijedila je podulja šutnja, a Kaz je zatim rekao: »Varaš se.«

Kaz se zavalio u naslonjač, savio jedno koljeno, a šepavu nogu ispružio pred sobom. »A zašto misliš da sam te pozvao da nam se pridružiš?«

»Pa ide mi to s eksplozivima.«

»S eksplozivima se snalaziš. Ali si zato odličan talac.«

»Ne bih li i ja nešto trebao reći po tom pitanju?« požalio se Wylan. »I ja tu sjedim, znate.«

Kaz je uzdignuo obrvu. »Je li te ikada itko okrao, Wylane?«

»Pa… nije, koliko znam.«

»Je li te tko opljačkao u uličici?«

»Nije.«

»Pustio te da visiš s ograde mosta s glavom u kanalu?«

Wylan je zatreptao. »Ne, ali…«

»Izmlatio te tako da ne možeš hodati?«

»Ne.«

»A što misliš, zašto?«

»Prošla su tri mjeseca otkako si napustio tatinu vilu u Geldstraatu. Zašto misliš da je tvoj boravak u Bačvaru bio toliko bezbrižan?«

»Pa, pretpostavljam da sam imao sreće?« rekao je Wylan slabašnim glasom.

Jesper je frknuo. »Tvoja se sreća zove Kaz, trgovčiću. Stavio te pod zaštitu Ološa — iako si toliko beskoristan, da sve do prije nekoliko minuta nikome od nas nije bilo jasno zašto.«

»Ipak nas je malo zbunjivalo«, priznala je Nina.

»Kaz uvijek ima svoje razloge«, promrmljala je Inej.

»Zašto si se iselio iz očeve kuće?« upitao je Jesper.

»Bilo je vrijeme«, rekao je Wylan napeto.

»A ti si… što: Idealist? Romantik? Revolucionar?«

»Idiot?« rekla je Nina. »Nitko neće odabrati život u Bačvaru ako ima drugu mogućnost.«

»Nisam beskoristan«, rekao je Wylan.

»Jesper!«

Ubit ću tog malog idiota. »Što hoćeš?« viknuo mu je prema dolje.

»Zažmiri!«

»Od tamo dolje ne možeš me poljubiti, Wylane.«

»Samo učini to što sam ti rekao!«

»Samo nemoj da je neka glupost!« Zažmirio je.

»Jesi li zažmirio?«

»Dovraga, Wylane, jesam…«

Začulo se prodorno, pištavo zavijanje, a zatim je Jesperu pod sklopljene kapke prodrla jarka svjetlost. Kad je svjetlost oslabjela, otvorio je oči.

Neka me Sveci prihvate. Vršak noža naslonila je pod prsa, između rebara, poput strijele usmjerene u srce. A onda ju je neka ruka bolno uhvatila za zglob, prisilivši je da ispusti nož.

»Ne još, Inej.«

»Jesmo li pobijedili?«

»Pa tu sam, zar ne?«

»Ne želim umrijeti.«

»Dat ću, onda, sve od sebe da za tebe smislim nešto drugo.«

Zaklopila je oči.

»Samo pričaj, Prikazo. Nemoj mi se izgubiti.«

»Ali baš mi to najbolje ide.«

Jedne večeri, kad je u salonu prošao pored nje, učinila je nešto glupavo, nešto nepromišljeno. »Mogu ti pomoći«, bila mu je šapnula. Pogledao ju je, pa nastavio svojim putem kao da mu se nije ni obratila.

»Mogu ti pomoći«, rekla je ona sada.

»Pomoći s čime?«

Nije se mogla sjetiti. Kao da mu je nešto htjela reći. No više nije bilo bitno.

»Pričaj mi, Prikazo.«

»Vratio si se po mene.«

»Samo štitim svoje investicije.«

Investicije. »Drago mi je da ti krvarim po košulji.«

»Stavit ću ti to na račun.«