„Nije reč o čekanju da oluja prođe“, jednom je rekla. „Već o tome da naučiš da plešeš na kiši.“

Jedan nastavnik mi je jednom rekao da nas škola može ­podstaći da se zaljubimo u nekog pisca, ali da nam fakultet pomaže da shvatimo zašto smo u vezi s njim. Želela sam da saznam kako je usamljenica poput Emili Bronte imala toliko toga da kaže tako mlada. Nije se baš naputovala, niti je čak imala internet. Sva ta mudrost, kultivisana u ćošku vetrovitog Jorkšira.

Puko vađenje nalivpera (pismo pisano rukom, kakvi smo mi divni dinosaurusi) i započinjanje pisma mojim standardnim pozdravom pružaju mi toliko mnogo utehe.