Vladimir Arsenijević

da ne oseća tu groznu krivicu zbog sopstvene lakomislenosti i slabosti i svih loših navika kojih nije u stanju da se otrese.

svakom slučaju, oče, tebi priznajem: čudan je ovaj mir koji pronalazim u bolesti kad se uporedi s užasom kroz koji sam prošla prilikom njene dijagnoze. Iako se u poslednje

Plače mi se. A ne mogu.
Vrištala bih. A ne mogu. Naprosto mi ne dolazi.

„U jednom momentu koji sam propustio da primetim, negde između dvadeset pete i tridesete godine života, u meni se začela potreba za redovnim popodnevnim snom.“

Bilo je perioda kada mi se neprestano plakalo.

Ili kada bi me obuzimala hladna ravnodušnost prema svemu, pa i sebi samom, a ponekad i talasi krajnje bezrazložnog optimizma:

komunicirali smo tišinom i izbegavanjem pogleda. Tako smo se, mislim, bolje razumeli

Dok su tokom osamdesetih godina mnome vladali uglavnom „puki egoizam“ i jedan naivni i neizbrušeni „estetski idealizam“, na početku poslednje decenije dvadesetog veka, „istorijski poriv“ i „politička svrha“ sve su više uzimali primat

A toliko godina kasnije, zaglavljen u procepu između Umora i Krivice, ja ne umem čak ni da zaspim kako treba.

toliko godina kasnije, zaglavljen u procepu između Umora i Krivice, ja ne umem čak ni da zaspim kako treba.

toliko godina kasnije, zaglavljen u procepu između Umora i Krivice, ja ne umem čak ni da zaspim kako treba.