Pola Meklejn

„Tako je bilo osvežavajuće videti one zaprepašćene stare koke. Ali prestale su da kokodaču čim su videle kako smelo preskačeš ograde. Lepa žena koja ume da sedi na konju sama je sebi dovoljna potvrda.“

Pravo kroz mučna poniranja i vazdušne džepove, jer ne možete u mapu upisati pravac onoga čega se bojite. Ne možete pobeći ni od jednog dela sebe, i bolje je što je tako. Ponekad pomišljam da nas vlastiti izazovi izoštravaju, a i menjaju – pista dugačka hiljadu šeststo metara i osamsto šezdeset litara benzina. Crne eskadrile oblaka probijaju se sa svih strana neba i svetlost jenjava iz minuta u minut. Uspem li u svemu ovome, nikako neću ostati ista.

Za mene je avion bilo nešto sasvim novo. U onih nekoliko prilika kad sam videla poneki, na velikoj visini, kako seče svetloplavo nebo i ostavlja oblačiće dima, učinilo mi se blesavo i pogrešno, kao dečja igračka. Međutim, Denisa je očigledno privlačilo letenje, a i Maju.

„Zar se ne plašiš da ćeš se sunovratiti?“, pitala ju je gospođa Karsdejl-Lak s nevericom, mašući uporno rukom oko vlažnog lica i vrata.

„Svi nekako moramo otići.“ Maja se osmehnula a na rumenom obrazu joj se pojavila jamica. „Ja ću se bar razbiti kako treba.“

Mogla sam da ga odbijem, a da mu ne povredim osećanja, jer osećanja s tim nisu imala veze

Možda nikad i ne preživimo porodice

Nepromišljena i u zabludi, a ipak sam mogla samo o tome da razmišljam

Volimo da se igramo sudije i porote, ali svi smo truli pod kožom

Jasno sam znala da nikad ne mogu istinski da izgubim prošlost ni da zaboravim šta je sve to značilo

Kako samo ljudi mogu da nam budu blizu kad odu najdalje što je moguće, na kraj sveta. Kako su nezaboravni

kao da je to nešto svakodnevno i da se ja ne mrvim iznutra, sva zbunjena i ispunjena dugotrajnim bolom, razočaranjem i željom koji su se nemirno vrteli u meni