Zejdi Smit

To poniženje me je peklo: i mesecima kasnije, crvenela sam samo na pomisao o tome. Ali tada ga nisam krivila što se ovako ponaša, niti sam ga manje volela: uvek sam instinktivno tražila manu u sebi.

Ništa ne vređa muškarca kao ignorisanje.

Pomislila sam: najzad je dospela do centra, sad je „na vlasti”. Da, iako voli da sebe naziva uzbunjivačem u stranci, činjenica je da se sad nalazi u središtu dešavanja, konačno, i to je sigurno potpuno drugačiji osećaj. Sada ima sve što je želela i što joj je celog života bilo najpotrebnije – poštovanje.

Dvoje ljudi koji stvaraju sopstveni život, nekako zaštićeni ljubavlju, nisu bili nesvesni prošlosti, ali nisu ni dozvoljavali da ih ona deformiše

ali kao dete, ne, istina je da je to pravi rat i trvenje, za racionalnost tu nema nikakvog mesta, ni mrvicu, od svoje majke samo želiš da jednom za svagda prizna da je tvoja majka i samo tvoja majka i da je njena bitka sa ostatkom života završena. Ona mora da položi oružje i da ti priđe. A ako to ne uradi, onda kreće pravi rat, i takav rat vodio se između moje majke i mene.

Ali mene je privlačila elegancija. Sviđalo mi se kako ona sakriva bol.

Pravi razvodi su za ljude koji imaju advokate i nova mesta gde će živeti.

U gradskom detinjstvu brzog tempa, oni više nisu bili najvažniji ljudi u mom životu. Ne, zaista me više nije zanimalo šta moji roditelji misle o meni. Bilo mi je važno samo mišljenje moje drugarice, sad više nego ikad, i mislim da mi ga je, osetivši to, sve češće i češće uskraćivala.

Niko nije lukaviji od sirotinje, gde god da je nađeš. Kada si siromašan, moraš dobro da promisliš o svakoj fazi. S bogatima je obrnuto. Kad si bogat, možeš da budeš nepromišljen.

Sa mnom je uvek čekao da završim svaku rečenicu i ostavljao je duge razmake tišine pre nego što odgovori, tišine koje sam počela da smatram razgovornim grobljima, gde je sve nelagodno ili neprijatno što sam mu možda izložila odlazilo da se sahrani.