Džini Sejfer

Jedini lek jeste da priznate, prihvatite i otpatite što ste svoje nade vezali za nekog ko to ne zaslužuje i ko nikad ne može zadovoljiti vašu želju i što ste svoju sudbinu prepustili takvoj osobi.

Postoji veza između odbojnih stanja uma – usamljenosti, sramote, čak tuge i užasa – i sklonosti ka osećanju velike strasti; ovo je razlog što romanse cvetaju u doba ratova ili prirodnih katastrofa, kao i u vreme ličnih životnih nesreća.

Ovaj čovek, nitkov ovaj, ološ, jest’ – čovek ovaj voljen je
i dušom žene jedne caruje.

To kako se oni gledaju, kako jedno o drugom govore i kako se jedno drugom obraćaju, posle toliko zajedničkih godina, pokazuje da ljubav koja traje nije ishod srećnog slučaja već neprestanog rada. Njihovo prijateljstvo je duboko i zahvaljujući njemu nadvladali su razlike koje deluju nepomirljivo. Njihova dobra volja prevazilazi ideje koje ih razdvajaju; njihove osnovne vrednosti – odanost, iskrenost, dobrota – ujedinjuju ih. Ovo im je omogućilo da se godinama suočavaju s brojnim tragedijama i preokretima sudbine, a da nikad ne iznevere jedno drugo.

Jedini put iz bola vodi kroz bol.

Jedini lek jeste da priznate, prihvatite i otpatite što ste svoje nade vezali za nekog ko to ne zaslužuje i ko nikad ne može zadovoljiti vašu želju i što ste svoju sudbinu prepustili takvoj osobi.

Neverstvo ne razlikuje pol, a seks je dovoljna, mada ne i nužna komponenta; žena vas može povrediti podjednako kao i muškarac, prijateljica podjednako kao i ljubavnik. Svako ko se oseća nezamenljivo ima moć nad vama, a beznadežnost vas može naterati da se ponašate podjednako loše po sebe.

Bolna svest o sopstvenoj stidljivosti navela ju je da nepromišljenost (za koju je onaj post bio jedan od prvih upozoravajućih signala) pogrešno protumači kao hrabrost i karakter, i potvrdila njegovu superiornost i privlačnost u njenim očima. Bio je neko ko se mogao idealizovati i oponašati, njen pasoš za avanturu i lični napredak. Površno gledajući, činilo se da je veoma smeo, veoma snažan, da sve kontroliše, kao što narcisi često deluju onima koji nisu toliko zaljubljeni u njih.

Šta je ovu nežnu, pažljivu i vrlo inteligentnu mladu ženu privuklo ovakvom muškarcu? Odgovor treba tražiti u vatrenosti s kojom ga je opisala, čak i posle više decenija, i slepoj, autodestruktivnoj prirodi njenog prepuštanja; oni su poveznica sa njenom prošlošću.

Čovek u koga se zaljubila bio je maligna karikatura Meginog oca. Upadljivo je ličio na njega, i fizički i mentalno. „Ličio je pomalo na mog tatu, koji je u tim godinama takođe imao lepo telo“, potvrdila je. Megin otac je igrao bejzbol u nekoj maloj ligi i fizički bio spektakularan primerak svoje vrste, a u mladosti je bio pravi vratolom i imao je u sebi i izvesnu karakternu crtu tiranina. Megina majka, koju je oborio s nogu kao tinejdžerku, za njega se udala sa devetnaest godina, u istom uzrastu kad se njena kćerka zaljubila u svog atletski građenog studenta filozofije. Oba muškarca naređivala su svima u svom životu. Megina skromna majka život je provela pod muževljevom vlašću, ispunjavajući njegove zahteve. Čitava porodica ugađala je njegovim prohtevima i strahovala od njegovog gneva, ali on je umeo da bude i velikodušan i principijelan, što je primetno nedostajalo njegovom mladom supstitutu. Posmatrajući odnos svojih roditelja – budući da je otac kinjio i nju i njenu majku – Megi je preuzela model ponašanja u kom je potisnula sopstvene potrebe, pa ju je privukao muškarac koji je dominirao njom i time potvrdio njeno uverenje da je nesposobna.

Zašto život s ocem, kao i danak koji je takav život uzimao, nije naveo Megi da pobegne od muškarca koji je toliko ličio na njega? Njen doživljaj oca nije bio u celosti toliko loš da bi je sprečio da je privuče neko poput njega – makar ne dok je bila mlada i nesigurna. Njena identifikacija s majkom i njihov blizak odnos takođe su odigrali važnu ulogu pri ovom izboru. Nesvesna potreba da se ponove problematični odnosi iz prošlosti ujedno je i moćna i pritajena; naša prošlost uvek živi u nama i utiče na nas kroz čitav život. Seksualni i emocionalni magnetizam kojim ju je privlačio ovaj muškarac zaveo ju je i nadjačao sve racionalne zamerke koje je možda imala.

Njen otac je, kao i njegov dvojnik, omalovažavao žene u svom životu i radio šta je hteo, kad god je hteo – iako, srećom, drogiranje nije bilo među njegovim porocima. Tek kad je prestala da toleriše ponašanje koje je njena majka nastavila da trpi, Megi je počela da poštuje sebe; i da traži, a onda i nađe, muškarca koji će je ceniti.

Monika vidi brak kao sobu strave; nije čudo što je privlače muškarci koji nisu pogodni za brak.