Goce Smilevski

kako plovim ka Veneciji. U knjigama smo otkrivali i njene slikare, Karpača i Belinija, Đorđonea i Lota, Ticijana i Veronezea, Tintoreta i Tijepola

„Mi devojke treba same da uzmemo ono što svet i ovo vreme ne žele da nam daju.“

Bile smo prva generacija devojaka rođenih nakon nastanka pojma „seksualnost“ 1859.

Ničea: „Ako predugo gledaš u ambis, ambis će pogledati u tebe.“

Direrovoj knjizi, a sada mi je Rajner objasnio šta je predstavljeno na njoj. To biće na graviri, uhvaćeno u trenutku zagledanosti u prazno, ima krila, ali nije anđeo; ta žena je alegorija melanholije. Glava joj je nakrivljena i pala bi na grudi da nije poduprta rukom stisnutom u pesnicu. Druga ruka, položena u skut, olabavljena, jedva drži šestar. Lice joj je potonulo u senku i iz tog mraka blešte joj beonjače, a pogled joj je usmeren ka nekakvom odsustvu. Sa istim sjajem beonjača, blešti i more u pozadini, a na nebu su ljiljak na čijim je raširenim krilima ispisan naziv slike i kometa sa svojim čudesnim bleskom, koja će uskoro iščeznuti sa neba Melanholije. Negde kraj ogromne vodene površine nazire se grad, tamo je ostatak sveta, tamo su drugi, a Melanholija je ovde izdvojena, sama. Dve stvari koristi za spas od svog bola: iza nje je okačen talisman u obliku kvadrata, u koji je ispisano šesnaest brojeva i koji treba da privuče isceliteljsku moć Jupitera, koji može da nadvlada štetne moći Saturna, što uvećavaju tugu. Pored talismana je peščani sat, iznad talismana zvono, a tu je i vaga. Polovina peska u peščaniku je istekla, tasovi vage miruju, miruje i zvono, iako u svakom trenutku može da označi poslednji čas. Ili je možda vreme stalo, pa će stati i pesak u časovniku, ni amo ni tamo, a tasovi vage svojom ravnotežom već pokazuju da je sve svejedno i da nema nikakvo značenje, pa zvono i nema zbog čega da se oglasi. Melanholija sedi pred svojom nedovršenom građevinom, okružena alatom, sedi zagledana kao da je odustala od svega, kao da joj nešto govori da građevina nikad neće biti završena; merdevine su poduprte na građevinu, a na zemlji pored donjeg dela merdevina leži kameni blok. Da li Melanholija treba da ga podigne tim merdevinama na građevinu? Ali kameni blok još nije gotov. Melanholija je okružena mnogim oruđima i stolarskim i kamenorezačkim priborom, ali sve je ostavljeno da miruje – ona zna da ništa neće biti završeno, zna da je sve uzaludno, uzaludno je da napravi bilo šta na ovom svetu – sve je ispunjeno besmislom. Građevina iza Melanholije je zapravo njen život, život koji će, bez obzira na to kako će teći i na to kako će se graditi, proživeti uzalud. Da li je vaga pored Melanholije potrebna da bi se merilo ono što se gradi ili je simbol postojanog vaganja, neprekidnog premeravanja, postojanog kolebanja? Da li da se živi ili ne – to je pitanje gravire, pitanje na licu utonulo u mrak iz kojeg blešte beonjače. Melanholija na Direrovoj graviri ima krila, ali niko ne bi pomislio da je nekad njima letela, ona nisu čak ni ukras. Možda ima krila samo da bi joj otežala koračanje, da budu mukotrpan teret, da je podsećaju da je mogla da leti, ali je sada prekasno za to.
Tog leta smo Rajner i ja maštali o tome da putujemo zajedno, iako sam krila i jednu neizrečenu želju, mnogo veću od putovanja. Žudila sam za tim da živimo zajedno i zato mi je još teže pao rastanak na kraju leta.

A 1863. godine je Tomas Kraper, ubrzo nakon što je Darvin saopštio svetu svoje teorije o poreklu vrsta i prirodnoj selekciji, patentirao šolju sa vodokotlićem.

„Sreća je kratkotrajan fenomen, ona je ispunjenje neke nagomilane želje ili potrebe“,

Znate li šta je rekao moj deda Johan za ironiju? Ona je zrno soli bez koje ne bismo mogli da uživamo u onome što nam je prineto na trpezi.“

„Bez ironije život bi bio bljutav. I strahovito nepodnošljiv.“

Svi normalni ljudi normalni su na isti način, svaki lud čovek lud je na svoj način.