Dino Bucati

ahuju glavama.

Sve dok Drogo ne ostane potpuno sam i na horizontu se ne pojavi, eno, štrafta beskrajnog nepomičnog mora, boje olova. Sada će već biti umoran, prozori na kućama duž puta biće gotovo svi zatvoreni, a retki ljudi, koje će moći da vidi, odgovaraće mu bez utehe; ono dobro bilo je iza, mnogo iza, a on je prošao tuda nesvestan toga. Eh, sada je već kasno za povratak, iza njega se pojačava tutnjava mnoštva koje ga sledi, teranog istom iluzijom, ali još uvek nevidljivom na pustom belom putu.

Bio bi i loš znak obući ga prvi put ovde, to bi značilo kako prihvata da neće imati bolju priliku.

Imao je toliko vremena pred sobom. Činilo mu se da ga sve ono lepo u životu tek čeka. Zašto bi se zaletao? Čak i žene, ta fina i strana stvorenja, zamišljao je kao nesumnjivu sreću, koju mu je izvesno obećavao normalan tok života.

Koliko je vremena pred njim! Duga mu je bila i jedna godina, a dobre godine behu tek otpočele; izgledalo je da oblikuju jedan dugi niz, čiji je kraj bilo nemoguće dogledati, riznicu još nenačetu i tako veliku da je mogao i da ne radi ništa.

Nije bilo nikog da mu kaže: „Pazi, Đovani Drogo!“ Život mu se činio neiscrpnim, postojana iluzija, iako je mladost već počela da precvetava. Ali Drogo nije poznavao vreme. I da je imao pred sobom mladost dugu stotine i stotine godina, poput bogova, i to bi bilo ništa. A on je imao na raspolaganju samo jedan običan i normalan život, jednu malu ljudsku mladost, gorki dar, koji se dao prebrojati prstima dve ruke, i koji će se rasplinuti i pre no što ga upozna.

Koliko vremena, mislio je. A ipak postoje ljudi – čuo je od drugih – koji u određenom momentu (zaista čudno) počnu da čekaju smrt, tu poznatu i apsurdnu stvar koja ga se nije ticala. Drogo se osmehivao dok je razmišljao o tome, u međuvremenu osetio je hladnoću i pokrenuo se.

Pomislio je da je u onostranom svetu, naizgled jednakom našem, samo što se lepe stvari obistinjuju shodno odgovarajućim željama, i kad se čovek zadovolji, duša je mirna, a ne kao ovde dole gde uvek ima nečeg što truje i najlepše dane.

Razlog je u tome što je Filimore čekao već previše, a u određenim godinama nadanje iziskuje puno napora, nemate više vere koju ste imali s dvadeset godina. Previše je vremena on čekao uzalud, njegove oči pročitale se previše dnevnih rasporeda, previše jutara njegove su oči gledale u tu prokletu, uvek pustu ravnicu.

I sada kad su se pojavili stranci, ima jasan utisak da je sigurno neka greška (previše lepa, doduše), da je zapravo reč o velikoj grešci.

neće više moći da odlaže odluku, moraće da zvanično definiše neprijatelje, ili da se nasmeje svemu tome, ili da izabere srednji put, da naredi mere bezbednosti i ujedno da se pokaže kao skeptičan, kao da nema razloga za bilo kakve uobrazilje. Ali nekakvu odluku ipak je trebalo doneti, i to mu se nije dopadalo.

Osetio je već na početku, pukovnik Filimore. Nisu to mogli biti neprijatelji, znao je to dobro: nije on bio rođen za slavu, toliko puta se glupo prevario. Zašto – pitao se besno – zašto se dao zavarati? Osetio je već na početku da će se ovako završiti.

Malo-pomalo vera je slabila. Teško je verovati u nešto kad si sam, i ne možeš da pričaš o tome sa drugima. Upravo u to vreme, Drogo je primetio kako ljudi, ma koliko se voleli, ostaju uvek daleki; da ako neko pati, bol je u potpunosti njegov, niko ne može da preuzme na sebe ni najmanji deo; da ako neko pati, drugi se zbog toga ne oseća loše, čak i kad je ljubav velika, te otuda usamljenost u životu.

Pa iako su ovo bile njegove reči, glas srca govorio je drugo: apsurdan, neosetljiv na godine, čuvao se u njemu, iz vremena mladosti, taj duboki predosećaj fatalnog, neka skrivena izvesnost da ono najbolje u životu tek treba da počne.

dekadenciji društvenog potrebna je injekcija divljeg i nesputanog.