Viktor Peljevin

„U suštini“, razmišljao je Darvin, mršteći se zbog zadaha iz čeljusti zveri, „priroda je jedinstvena. To je jedan ogroman organizam u kojem različita bića i vrste obavljaju funkcije različitih organa ili ćelija. I ono što površnom pogledu može da se učini kao nepomirljiva borba za život, u suštini nije ništa drugo do samoobnavljanje tog organizma, proces sličan onom koji se odvija u svakom živom biću, kada stare ćelije odumiru i kao da bivaju odgurnute u stranu novima koje nastaju na njihovom mestu… Šta je pojedinačno bivstvovanje sa stanovišta vrste? Šta je bivstvovanje vrste sa stanovišta svekolikog živoga? Privid…“

Posle te naredbe u etar je krenuo uobičajeni program Horizonti sutrašnjeg dana, u kojem behu navedeni rokovi primene oružja odmazde: „još pre prvih sparnih dana, pre prvih majskih oluja“.

Ako se ispred ogledala postavi sveća, onda će se u ogledalu pojaviti njen odraz. Ali ako se na neki nepoznat način na ogledalo nanese odraz sveće, onda će – zato da ne bi bili narušeni fizički zakoni – sveća morati da se pojavi iz praznine pred ogledalom. Druga je stvar to što nema načina da se stvori odraz bez sveće.

Ostalo je da se kaže nekoliko reči o rezultatima primene oružja odmazde protiv SSSR-a. Uostalom, reči se mogu i izbeći, tim više što su gorke i nisu nove. Ko je radoznao, neka sam napravi nevelik ogled. Ovakav, na primer: neka ustane rano izjutra, na vrhovima prstiju priđe prozoru i, oprezno razmičući zastor, proviri napolje…

Vrela sunčeva svetlost padala je na stolnjak, prekriven lepljivijm mrljama i mrvicama, i Andrej najednom pomisli da je za milione zraka to prava tragedija – započeti svoj put na površini Sunca, proleteti kroz beskrajnu prazninu kosmosa, probiti se kroz višekilometarsko nebo – i sve to samo zato da bi se ugasili na odvratnim ostacima jučerašnje čorbe.

Andrej otvori vrata. U kupeu beše neverovatan nered – takav kakav nastaje samo prilikom sahrana, porođaja i selidbi.

P. S. Čitava stvar je u tome što mi stalno krećemo na putovanje koje se završilo trenutak pre nego što smo stigli da otputujemo.

Jedan od izraza koji su u savremeni engleski ušli iz ruskog – odmah iza „gulaga“ i „pogroma“ – bio je „samizdat“. On se obično definiše kao sistem tajnog publikovanja antisovjetskih tekstova u zemljama bivšeg Istočnog bloka. Kad se kaže „samizdat“, obično se ima u vidu Solženjicin. Ali, u stvarnosti, „samizdat“ je označavao Kastanedu. Za to postoji jednostavno objašnjenje: kada od dana svog rođenja živite u gulagu, čitanje knjige o gulagu u slobodno vreme zaista se čini preterano patriotskim. Hoće vam se nešto drugo.

Svakako, povest koju je Kastaneda prepričao nije nova. Drugi Latinoamerikanac, Horhe Luis Borhes, uopšte je tvrdio da novih povesti i nema, a da ih na svetu ima samo četiri. Prva je povest o utvrđenom gradu koji napadaju i brane junaci. Druga je povest o povratku, na primer o Odiseju koji plovi ka obalama Itake, ili, u našem slučaju, o don Henaru koji se uputio kući u Ikstlan. Treća povest, priča o potrazi, predstavlja varijantu druge. A četvrta povest je priča o samoubistvu Boga.

ušmrkava kokain zna da čovek uopšte nije car prirode