Vladimir D. Janković

„Manje se bojim demona nego onih koji se boje demona.“

Ne kaže se bez razloga da je đavo u detaljima.

A ja, zapravo, nisam rekao ništa zato što sam mnogo toga imao da kažem. A da sam počeo da govorim, ne bih bio kadar da sakrijem prezir. Mučno mi je to kad prezirem. Dovoljno dugo sam već bio čovek da bih znao kako se neka osećanja ne mogu potisnuti. Važno je da ih pustiš da minu sama od sebe, ne pokušavajući da im se suprotstaviš: tako ona za sobom neće ostaviti nikakvog traga.

Već sam tad dovoljno dugo bio čovek da bih znao da radost ne teče s izvora i da je dobro vino često jedino sredstvo da se radost pronađe.

Ljubav je energija, a samim tim i kretanje, ništa u ljubavi ne stoji u mestu, stvar je u tome da se baciš tu gde ona kulja i da se ne pitaš kako ćeš to izdržati, jer tu nikakva verovatnoća ne postoji.

Primera radi, nikako mu nije polazilo za rukom da razluči šta je laž, a šta tajna.

„Ne saopštiti nekome istinu ne znači slagati“, rekoh mu jednom.

„Čim ne saopštimo celu istinu, lažemo“, odgovorio mi je.

Koren zla uvek je u duhu. Bez zaštite koju pruža telo, duh bi mogao da krene u štetu.

Po tome znamo da li smo zaljubljeni: po tome što ne biramo. Bića koju imaju prejak ego ne zaljubljuju se jer ne mogu da podnesu to da ne biraju sama. Dohvate osobu koju su svesno odabrali: to nije ljubav.

U ljubavi se sustiču sigurnost i sumnja: sigurni smo da smo voljeni upravo u onoj meri u kojoj u to sumnjamo, i to ne naizmenično nego s jednom uznemirujućom istovremenošću. Kad gledate kako da se otarasite tog skeptičnog dela, pa krenete da zasipate voljenu osobu pitanjima – vi, u stvari, negirate suštinski dvostruku narav ljubavi.

Ima ljudi koji za sebe misle da nemaju u sebi ničeg mističnog. Varaju se. Dovoljno je makar i načas umirati od žeđi da bi se dosegla mistika. A onaj neopisivi trenutak kad ožedneli prinosi usnama čašu s vodom, to je Bog.