Vladimir D. Janković

„Manje se bojim demona nego onih koji se boje demona.“

Nema većeg umeća od umeća življenja.

Hladnoću poznajem slabo, ali znam toliko da ona ume da zavede na pogrešan put. Ne samo što hoće da uspava žeđ već i da otupi sve ostale osete. Onome kome je hladno samo je hladno i ništa drugo. Onaj koji umire od toplote i te kako je kadar da istovremeno trpi hiljadu stvari.

Silu ljubavi ponekad je tako teško razlikovati od ostalih tokova kojih se ona dotiče.

Moram da odlučim i kažem sebi: oprošteno ti je.

Pakao ne postoji. Ako i ima prokletih, to su oni ljudi koje stalno nešto žulja. Svi smo mi sreli barem jednog takvog: to su oni koji su uvek zlovoljni, hronično nezadovoljni, oni što, kad ih pozovu na raskošnu gozbu, vide samo jela koja fale. Zašto bi takvi u trenutku kad umiru bili uskraćeni za tu strast za jadikovkom? Imaju, svakako, pravo da upropaste i svoju smrt.

Velika razlika između mog oca i mene u tome je što je on ljubav, dok ja – volim. Bog kaže da je ljubav za ceo svet. Ja, koji volim, jasno vidim da je nemoguće ceo svet voleti na isti način.

Kao i svako ko sa zakašnjenjem shvata, pokušavam, najzad, da postanem samome sebi prijatelj. Trebalo bi sad sebi da oprostim što sam se doveo u takvu zabludu. Najteže je ubediti sebe da, jednostavno, nisam znao. Da li stvarno nisam znao?

Rođen sam nevin, nešto se posle pokvarilo, ne znam kako. Ne optužujem za to nikoga do samog sebe. Čudna je to greška koju počinimo u uzrastu od tri godine. A kad sebe optužuješ, samo raste i mržnja koju gajiš prema sebi, što je dodatni apsurd. Ima ta neka formalna greška u samom procesu stvaranja.

Moram i sad da dosegnem tu prazninu u glavi. Da stvorim ništa ovde gde vlada buka. Ono što gromopucatelno nazivaju „mišlju“ zapravo je samo zujanje u ušima.