Dejan Stojiljković

U neko drevno i zaboravljeno vreme, kod Rimljana je postojao izraz discrimen koji u najslobodnijem prevodu znači „razdelnica“. To je trenutak u životu kada se čovek nađe na raskršću i kada je odluka koju donese sudbonosna.

Prosto je neverovatno koliko je ovaj narod glup. Ili je samo naivan. Možeš da im uvališ sve. Od lažnih usisivača na paru, rijaliti programa i zajma za privredni preporod, GMO jagoda, vina koje nije videlo grožđe do političara kojima je na čelu istetovirano LOPOV.

Dok nije, kao njegov gazda, shvatio da mrzi ceo svet. I došao na opasnu, možda netačnu ali genijalnu misao da je mrzeti sve i svakoga isto što i ne mrzeti nikoga i ništa.

„Ako spasenje nije sebarsko, ni ovaj svet nije njihov, ni svila, ni zlato, ni reči… Šta je onda sebarsko?“

Nenada ćutke pokaza slugi na manji sanduk, i ovaj ga podignu i ponese ka izlazu; zatim pogleda u Dostanu, pa reče:

„Sebarsko je da budu gladni. A ako ne umru od gladi… umreće svakako od nečeg drugog. Da li će to biti agarenski nož ili štogod treće, nije na meni da o tome mislim.“

A sutra i danas i juče – sve je to isto svih ovih godina.

„Sloboda je skupa reč, vojvodo“, reče pa raspusti fibulom sputanu kosu. „Najskuplja. Plaća se krvlju, zemljom, zlatom, čednošću…

„Ako želiš da saznaš šta Gospod Bog misli o novcu, treba samo da pogledaš one kojima ga je dao.“

Gospod i gospodari načinili su dovoljno puteva kojim mogu da teku i ljudi i roba, Dubrovčani to znaju, zato i ne govore – njihova mudrost i njihovo ćutanje najveći su izvor bogatstva po kome su čuveni. Neka se Srbi i Ismailćani tuku i seku na komade, uvek će biti dovoljno zlata da se kupe trgovačke povlastice i putevi, makar oni vodili ravno kroz bojno polje.

Nije mogao da podnese pohlepne crnorisce koji narodu prodaju Gospo­da na parče, a spasenje trampe kao polovnu robu.

Znao je uz to: da bi jedna zajednica mogla da živi, da bi napredovala, bila u milosti Boga i ljudi podjednako, mora sebe da ustroji po pravilima lažne skromnosti, lažne vere i iskrenog licemerja.