Mladen Stevanović

људи мисле да су старији него што јесу чим пређу тридесету; када пређу четрдесету, мисле обратно

Сан је неретко једино решење за главобоље које задаје лажно организовани свет.

природа је ретко те среће да освета стигне у истом тренутку. Треба чекати, генерацијама чекати, а онда… Онда се природа свети недужнима, свети се за грехе предака.

оно што је неком сасвим јефтино, другом је прескупо, висина цене је од другоразредног значаја.

никад му нису били јасни људи којима је понедељак толико сметао да су кукали једни другима; та логика је варљива, не смета теби понедељак већ посао којим се бавиш, не смета теби дан јер то је дан као сваки други већ те живот жуља

Сва она ситна, нежна надања нестадоше нетрагом. Све оне мисли што их човек шаље у неку неодређену даљину, верујући да ће у неком тренутку помоћи, да ће пламен свеће усмерити на праву страну, остају као споменици узалудности људског напора пред нечим другачијим, можда већим.

Деловало је као да су већ спремни за неки будући рат који још никоме није падао на памет, али док год је људи, биће и ратова, па кад је већ тако, није чудно што су мислили: „Нека смо ми спремни, а ви видите шта ћете и како ћете. Ми смо своје куће и окућнице сакрили за погледе и одоздо и одозго.“ А бити скривен за погледе одозго, згодно је чак и у мирнодопским условима.

Кратки временски интервали ретко кад чине озбиљну разлику. Људи се теше да није тако, тек да би умирили сопствену савест.

Потражио је цигарете, али је у кутији лорда нашао свега две. Опет је ноћас устајала да пуши, помислио је. Стварно би био ред да престане с тим. Или бар, кад већ пуши, нека купи себи цигарете, бесмислено је више оно њено: „Ма ја то само онако, понекад, уз кафу, разумеш?“