Ed Mekdonald

Pustio sam da budalasti san o ljubavi postane tvrd i hladan kao crno gvožđe u meni. Da se slomi, uvene i umre. San jedne budale. Bolje je da se vratim svom starom biću. Ostalo je još mnogo ljudi koje treba ubiti.

Neki ljudi su stvoreni da šarmiraju dame i šire svoje neodgovorno seme po zemlji. Drugi postoje da stvore velika umetnička dela i bude kreativnost pokolenja. Treći su rođeni da rade na poljima, donose hranu na sto i podižu sinove kako bi oni radili na poljima, donosili hranu na sto i podizali svoje sinove.

Ja sam rođen da oduzimam živote.

Nen i Beč nestali su u vetru kad je Valija dojahala do mene. Stavio sam čuturu u džep i načas se zapanjio kad sam video kako Valijina kosa odbija nebeske boje, indigo-ljubičasti oreol. Zatreptao sam i slika je nestala. Valija se neveselo osmehnula, ali nije rekla ništa, samo se usredsredila da uskladi pokrete kukova s konjskim kasom. Nije vešta jahačica, ali smetalo joj je nešto drugo, a ne njihanje životinjskog tela. „Postaće lakše posle nekog vremena“, rekao sam. „Nemoj još da uzmeš sladić. Što duže izdržiš bez njega, to će ti bolje biti.“