Ana Svirščinjska

Današnji stvaraoci preziru život kao nepotreban dodatak umetnosti, pa je i umetnost postala nepotreban dodatak životu. Trebalo bi, dakle, povezati umetnost i život.

Pravi i najvažniji pesnikov teren za ispitivanje jeste njegova unutrašnjost. Iako je to izuzetno teško, pesnik treba da zaviri u sebe i vidi više od tri milijarde ljudi u bezbrojnim galaksijama.

Kad ljudima dâ lepotu, poezija im daje snagu da se lavovski bore za opstanak. Kad ih gane – pročisti ih. Kad imenuje pojave – uvodi red u svetski haos i ljudski univerzum. Kad opiše stvarnost, ovladava njome i pobeđuje je, stvara čoveku krhki i nežni mikrosvet kako bi ga zaštitila od strahota makrosveta.

Pesnik u stanju nadahnuća postaje antena koja hvata glasove sveta, medijum koji izražava lično i kolektivno nesvesno. U tom jednom trenutku on poseduje bogatstvo koje mu je obično nedostupno, a gubi ga čim taj trenutak prođe. Stihovi koji nastaju u tom stanju najčešće su vrhunski domet tog autora, znatno iznad njegovog proseka.

Njegova savest je preosetljiva – smeta mu i ljuti ga ono što drugi danas i ne primećuju. U njemu gori večna vatra, večni bunt protiv ljudske patnje i ljudske nepravde. Nepristajanjem na danas priziva bolje sutra. Sanjari i nameće svoje sanjarije drugima.

Niko ga ne tera da to radi, kao što ni čoveka niko ne tera da diše. Čovek diše jer drugačije ne može da živi. Pesnik urla i gori iz istog razloga. Zato što je to njegova differentia specifica.

Zato što je on emocija i savest celog sveta.

Današnji stvaraoci preziru život kao nepotreban dodatak umetnosti, pa je i umetnost postala nepotreban dodatak životu. Trebalo bi, dakle, povezati umetnost i život.

On treba burno da reaguje na sve probleme svog vremena na zemlji. Treba da bude kao soba sačinjena od samih prozora, širom otvorenih ka svetu. Da ga sve zanima, da gura nos u tuđe stvari, da bude osetljiv kao oboleli zub.

U mojoj teoriji pesnik ima velike ambicije. Mašta o karijeri Orfeja, Sokrata, Bude, Prometeja i Lenjina. Veruje da bi stihovima mogao spasti čovečanstvo, i strašno ga grize savest što mu to još nije pošlo za rukom. Njegova savest je preosetljiva – smeta mu i ljuti ga ono što drugi danas i ne primećuju. U njemu gori večna vatra, večni bunt protiv ljudske patnje i ljudske nepravde. Nepristajanjem na danas priziva bolje sutra. Sanjari i nameće svoje sanjarije drugima.

Niko ga ne tera da to radi, kao što ni čoveka niko ne tera da diše. Čovek diše jer drugačije ne može da živi. Pesnik urla i gori iz istog

razloga. Zato što je to njegova differentia specifica.

Zato što je on emocija i savest celog sveta.