Svetislav Basara

Auto-put Beograd–Zagreb u stvari je široki put koji vodi u propast

za razliku od Politike u kojoj osim tipfelera jedva da ima ičeg drugog i koja je, u stvari, sama po sebi – kao pojam i fenomen – jedna ogromna štamparska greška, možda i najveća u istoriji

štamparstva i štamparskih grešaka

Ivanić je nameravao da okupi tim eksperata koji bi izmislili novu religiju. I ne samo to, već i potpuno novi ateizam. Religija bi trebalo da bude malo manje kruta, a ateizam manje zadrt; tako bi se, mislio je Ivanić, ublažili antagonizmi savremenog sveta.

Društvenost se visoko kotira na današnjoj rang-listi vrlina. Komunikativnost, takođe. Ali nema opasnijih stvari po dušu. Jer društveni i komunikativni, večno opsednuti idejom samoostvarenja, panično želeći da budu samo svoji i originalni, paradoksalno bivaju oblikovani predrasudama okoline i njihovi postupci ne potiču od njihove volje nego iz sulude želje da se dopadnu, da budu prihvaćeni, rado viđeni, uvek na mestu događaja.

Tokom vremena, u tim minutima pred spavanje, izgradio sam sasvim solidnu hermeneutiku zasnovanu na teoriji sitnih događaja, toliko solidnu da mi je pošlo za rukom da se ne ubijem i, poštapajući se njome, dočepam godina u kojima je samoubistvo postalo bespredmetno.

Išao bih tako daleko i ustvrdio da smer prolaznosti ne teče u pravcu od spolja prema unutra,već obrnuto: da mi u okolni prostor isijavamo zračenja sopstvenog propadanja koja lagano nagrizaju sve oko sebe. Otuda proizilazi da nismo mi žrtve sveta već da je svet naša žrtva. Pre ili kasnije, to će se pokazati kao tačno.

Svetom arhijerejskom sinodu. Ima li izlaza iz toga? Ima, naravno. Overlorda za igumana, episkopa za premijera. I Bog nas veselio

Overlorda za igumana, episkopa za premijera.

Kad smo već kod srpskih vladara, sećate li se koliko sam puta ovde pisao o zamenjenim ulogama srpske države i srpske crkve, o srpskim državnicima koji se bave ljubavlju, pravdom, nepravdom i pročim metafizičkim entitetima i o arhijerejima koji se upuštaju u tržišnu privredu. I tu su mi tezu jučerašnje novine dokazale. Čitam tako – i ne verujem očima – da je episkop šumadijski (ime i br. lične karte poznati redakciji) smenio igumaniju sedmovrate Žiče.
A zašto? Da se igumanija nije ogrešila o manastirski tipik, da nije podlegla artemijanskoj jeresi, da nije, daleko bilo, nešto zabrljala. Jok, more. Nije uspela da sakupi trideset hiljada evra, sumu koju je vladika odredio kao godišnji harač i – šta? – kako šta? – episkop je postupio po zakonima tržišta i najurio igumaniju koja će, pretpostavljam, biti zamenjena nekom poslovno efikasnijom. Opevani Vučić ne bi postupio tako, on bi, belćim, rekao: „Ne dam igumaniju, ja preuzimam odgovornost, meni, uostalom, ne treba tih trideset hiljada evra.“ A zašto trideset hiljada evra treba monahu zavetovanom na siromaštvo, to je već stvar za raspravu na