Luis Dartnel

Osmanlijske Turke je iz stepa izbacilo napredovanje Mongola za vreme Džingis-kana, pa su u trinaestom veku ušli u Anadoliju

Voda u vašem telu u nekom trenutku je protekla Nilom, pala kao monsunska kiša u Indiji i kovitlala se po Pacifiku. Ugljenik u organskim molekulima vaših ćelija pokupile su iz atmosfere biljke koje jedete. So u vašem znoju i suzama, kalcijum u kostima, gvožđe u krvi sprala je erozija sa stena u Zemljinoj kori; a sumpor u proteinskim molekulima vaše kose i mišića izbacili su vulkani

Zahvaljujući tome što smo brže trčali i razvijali sve prefinjenije kognitivne sposobnosti, upotrebljavali oruđe i umeli da koristimo vatru, dodatno se povećala naša efikasnost u lovu, pa je ishrana bazirana na većoj količini mesa dodatno podstakla razvoj mozga. To nam je potom omogućilo da izgradimo još složenije socijalne odnose i razvijemo saradnju, kulturnu transmisiju, naučimo da rešavamo probleme i, što je možda najvažnije, naučimo da govorimo.

pre oko 2,6 miliona godina Zemlja je skliznula u sadašnju epohu ledenih doba, u kojoj dolazi do naizmenične smene glacijalnih i međuglacijalnih faza, usled ritmičnih promena oblika Zemljine orbite i nagiba ose poznatih kao Milankovićevi ciklusi.

Kad bi Zemlja prilikom rotacije stajala savršeno pravo, godišnja doba ne bi postojala. Upravo zbog nagiba Zemljine ose severna hemisfera polovinu godine dobija više toplote od južne, pošto je bliža Suncu, čiji zraci s velike visine direktnije padaju na površinu i donose leto. Situacija se menja posle šest meseci, i tada na sever stiže zima a na jug samim tim stiže leto. Osim toga, Zemlja se oko Sunca ne okreće po savršenoj kružnici: njena orbitalna putanja je malčice izdužena, jajolika, i zove se elipsa. Za vreme svog jednogodišnjeg obilaska oko Sunca Zemlja će mu u jednom trenutku biti malo bliža, a onda, šest meseci kasnije, malo dalja.

Žitarice poput pšenice, pirinča i kukuruza, uz njih i proso, ječam, sirak, ovas i raž, milenijumima su osnov ljudske civilizacije. A tri najvažnije poljoprivredne kulture koje su se proširile na najveći deo planete su pšenica, poreklom iz Plodnog polumeseca, pirinač iz Kine i kukuruz iz Mezoamerike.31 Danas samo ove tri vrste obezbeđuju polovinu čovekovog kalorijskog unosa.

Čovek je, dakle, 5.000 godina pre nove ere30 uspeo da pripitomi i učini jestivim širok spektar biljaka u različitim klimatskim podnebljima i prirodnim sredinama, od vodoplavnih ravnica Mesopotamije do visoravni na peruanskim Andima ili tropskih oblasti Afrike i Nove Gvineje.

Sve žitarice su vrsta trave. Zapanjujuća je istina da smo isti kao krave, ovce ili koze koje napasamo na pašnjacima – i čovečanstvo opstaje zato što jede travu.

Njihova strategija preživljavanja je brzi rast i guranje gotovo sve energije sunca u zrno umesto da grade čvrstu koru kao drvo – zbog čega ih je moguće kultivisati. I to je glavni ekološki razlog što uglavnom svi doručkujemo parče tosta ili činiju žitarica – beli hleb, kornfleks, pirinčane galete i ovsenu kašu – sve su to proizvodi brzorastućih vrsta trave (žitarice su osnova i mnogih drugih obroka).

da bismo iskoristili ove travnate biljke pred nama se i dalje isprečuje jedan biološki problem. Mi nemamo kao krava četiri želuca u kojima možemo da razložimo žilavu travu i izvučemo iz nje hranljive sastojke. Stoga biramo vrste koje svoj grumen energije koncentrišu u zrnu – koje je, botanički gledano, plod – i da bismo rešili problem angažovali smo mozak, a ne samo stomak.