Mari Ndiaj

Ho­ću da mi se dru­gi do­pa­da­ju po sva­ku ce­nu, ho­ću da že­le da ih na­gra­đu­jem, ho­ću ogrom­nu uslu­žnost i oča­ra­nost, za­to što sam ja sad bo­gat.

Do­šao sam gne­van, za­ki­nut, sa ose­ća­jem sla­bo­sti i slu­ge­ranj­ske za­vi­sno­sti, i go­vo­rio se­bi: za sav taj su­zbi­je­ni bes, tu gor­či­nu i taj neo­d­re­di­vi stid, na­te­ra­ću ih da mi pla­te. Ce­la Fran­cu­ska će pla­ti­ti – na­te­ra­ću je da mi sve na­dok­na­di. Eto šta je mi­slio je­dan osve­to­lju­biv, ogor­čen mlad čo­vek pun je­da i kiv­nje.”