Mirjana Bobić Mojsilović

Uvek mislim da će sve što me obu-
zme, trajati večno.

Niko nije savršen, i jake žene su ponekad, u tajnosti, slabe.

Krenula sam odlučnim korakom Bulevarom kralja Aleksandra, iako mi je već posle nekoliko metara postalo jasno da ne znam kuda idem. Ali to drugi ne znaju, to se na meni ne vidi.

Evergrin životni skript.

Nos mi se zacrveni, oteknu mi usta, i ne mogu da sakrijem da sam ronzala.

Istina o svakom od nas je, valjda, bolna. Čovek ne može o sebi da govori istinu, potpuno, nikada.

One su pravednice, sudije, učitelji, tužioci, ali nikada suviše zagledane u vir svoje sudbine.

Jedi šta hoćeš, ali se uzdržavaj od zlih reči, zlih misli i zlih dela... Onda si čovek, i baš me briga koje si vere.“

Ovde je najbolje“... Ta rečenica, svakako, jeste odraz bilo kog provincijalnog duha planete

onoga neizrecivog iracionalnog uverenja da lakoća života prati samo one koji stoje u mestu, koji ne idu nikuda, ali ona predstavlja i jedan lokalpatriotizam obojen žućkastim bojama izmaglice ušuškanosti