Mirjana Bobić Mojsilović

Niko nije savršen, i jake žene su ponekad, u tajnosti, slabe.

Krenula sam odlučnim korakom Bulevarom kralja Aleksandra, iako mi je već posle nekoliko metara postalo jasno da ne znam kuda idem. Ali to drugi ne znaju, to se na meni ne vidi.

Ćutanje nije ljubav. Ćutanje je pristajanje, ćutanje, to je panika, to je izraz užasnog straha da ljubav odlazi, da me ne voliš više. Ćutim da ne pogoršavam stvari, znam da lažeš i da ćeš me lagati. Da ti je lako da slažeš, jer ja ćutim, jer ja ne smem da pitam.

Čovečanstvo je zaglavljeno u neprekidnoj adolescenciji. Starost je neka vrsta osude, simbolička smrtna kazna, put ka društvenom groblju otpisanih.

Lun, kralj ponoći

On je đubre od čoveka. Ali sam ga volela. Samo sam njega volela.

I sada kad idem ka njemu, još uvek ga volim

Volela sam „između dve vatre“ i „dame i muškaraca“, cigaret žvake koje smo kupovali na komad i sažvakane čuvali u čaši sa vodom, da traju i sutra, i pesmu Tereze Kesovije Ja slijedim svoju zvijezdu. Žvake u kutiji na kojoj je bila nacrtana kamila i pisalo „Camel“, koje su mirisale na vanilu i inostranstvo.

Volela sam „između dve vatre“ i „dame i muškaraca“, cigaret žvake koje smo kupovali na komad i sažvakane čuvali u čaši sa vodom, da traju i sutra, i pesmu Tereze Kesovije Ja slijedim svoju zvijezdu. Žvake u kutiji na kojoj je bila nacrtana kamila i pisalo „Camel“, koje su mirisale na vanilu i inostranstvo.

Volela sam „između dve vatre“ i „dame i muškaraca“, cigaret žvake koje smo kupovali na komad i sažvakane čuvali u čaši sa vodom, da traju i sutra, i pesmu Tereze Kesovije Ja slijedim svoju zvijezdu. Žvake u kutiji na kojoj je bila nacrtana kamila i pisalo „Camel“, koje su mirisale na vanilu i inostranstvo.

Kad se setim svog detinjstva, bez obzira na sve, uvek me obuzme nostalgija. Dirljiva priča. Iscepane hulahopke, razbijena kolena, lipti krv, panika da će mama da me grdi ne zbog rane na kolenu nego zbog rupe na čarapi, hleba i masti sa alevom paprikom, gledanje kvizova