Ejbraham Vergeze

Obratio mi se blago, više kao mlađem kolegi nego kao sinu: „Marione, seti se jedanaeste zapovesti“, rekao je. „Ne operiši na dan pacijentove smrti.“

U svojim prilozima londonskom Tajmsu i u svojoj knjizi, Vo pominje Njegovo veličanstvo Hajla Selasija kao „visoko pohotnog“,******** smatrajući kukavičkim carev odlazak iz zemlje pred Musolinijevu okupaciju. Hema je to protumačila kao Voovu nemogućnost da prihvati pomisao o postojanju afričke kraljevske ličnosti. Nije mogao da prihvati da se linija predaka cara Hajla Selasija proteže u prošlost čak do vremena kraljice od Sabe i cara Solomona, a u poređenju s tim Vindzori i Romanovi izgledaju kao torbari. Nije imala visoko mišljenje ni o Vou niti o njegovoj knjizi.

Ključ vaše sreće je u posedovanju tih papuča – biti ono što jeste, imati porodicu, imati naročite talente, a neke talente nemati. Ako neprestano budete pričali da vaše papuče nisu vaše, umrećete tragajući, umrećete ogorčeni, s večitim osećanjem da ste zaslužili više. Ne samo naša dela, već i naši propusti postaju naša sudbina.“

Sad mogu da objasnim zašto je na Šivin ceo život presudno uticala ona devojčica koju smo videli kao deca – ona koja je došla uzbrdo s ocem, glave oborene od stida, ispuštajući mokraću pri svakom koraku i odišući onim neizrecivim smradom.

Mada Šiva i ja to nismo znali, Hema ju je operisala tri puta. Prva dva puta popravka je pukla, treća se održala. Nikad je nismo videli kako odlazi iz Misinga, ali smo imali Heminu reč da je bolnicu napustila srećna i izlečena. Ožiljci na duši, međutim, nikada neće nestati. Tad nismo baš shvatili od čega boluje, jer Hema o takvim temama nije razgovarala s nama. Ali sad smo Šiva i ja znali. Po svemu sudeći, ta je devojčica, možda čak i pre svoje trinaeste godine, bila udata za muškarca koji joj je po godinama mogao biti otac. Bolni seksualni odnos (još traumatičniji ako je mužu na putu bila prepreka u vidu tkiva ožiljka nastalog obrezivanjem) najverovatnije ju je užasnuo. Verovatno je bila previše mlada čak i da poveže taj čin s mogućnošću trudnoće, ali uskoro joj je stomak nabrekao i bila je trudna. Kad su trudovi počeli, bebina glava se zaglavila uz karlične kosti, u već suženom karličnom prolazu usled rahitisa. U razvijenoj zemlji ili u velikom gradu, porodili bi je carskim rezom čim počnu trudovi. Ali u zabitom selu, gde joj je pomagala jedino svekrva, patila je danima dok je materica, pokušavajući da izvede nemoguće, uspevala samo da potiskuje bebinu glavu, koja je udarala u bešiku i cerviks, i pritiskala njihovo tkivo o nepopustljivu karlicu. U takvim situacijama beba umre, a ubrzo za njom i majka, uglavnom usled rupture materice ili infekcije i sepse. Retke su porodice koje uspeju da prevezu majku do zdravstvene ustanove. Tamo se beživotni fetus ukloni komad po komad, tako što se najpre zdrobi lobanja pa izvuče ostalo.

Za vreme oporavka od tako užasnog porođaja, izumrlo i gangrenozno tkivo u porođajnom kanalu istruli i smakne se, pa između bešike i vagine ostane velika rupa iskrzanih ivica. Umesto da prolazi iz bešike kroz mokraćni kanal i izlazi kroz otvor odmah ispod klitorisa (i to kad ona to hoće), mokraća sad neprekidno curi iz bešike direktno u vaginu pa niz noge. Bolesnica stalno curi, nikad nije suva, odeća joj je neprekidno natopljena. Bešika se brzo inficira i urin postaje smrdljiv. Za kratko vreme se inficiraju i usmine i butine, pa počnu da se gnoje. Verovatno je ovu devojčicu tad muž odbacio, a otac došao da je izbavi.

Fistule se u literaturi pominju još od antike. Međutim, tek 1849. godine, u Montgomeriju, u Alabami, doktor Marion Sims, moj imenjak, prvi je izlečio vaginalnu fistulu. Njegove prve pacijentkinje bile su Anarča, Betsi i Lusi, tri robinje koje su porodice odbacile zbog njihovog stanja. Sims ih je operisao – na šta su one, po priči, pristale – u pokušaju da izleči fistulu. Eter, koji tek što je bio otkriven, nije u to vreme bio u širokoj upotrebi, pa su njegove pacijentkinje bile budne. Sims je zjapeću rupu između bešike i vagine zatvorio ušivši je svilenim koncem i misleći da ju

Intelekt čoveka prisiljen je da bira

savršenost života ili posla.

Ako uzme drugo, odbiti mora

Rajsko naselje, besneći u tmini.

Vilijam Batler Jejts, Izbor

Slobodno reci da sam staromodan“, reče Dipak, „ali oduvek sam verovao da se naporan rad isplati. Ovo ti je moja verzija Blaženstva. Uradi pravu stvar, ne podleži nepravdi, sebičnosti, ostani veran sebi... i jednoga dana će se isplatiti. Ne znam, naravno, da li oni koji su ti naneli nepravdu pate ili dobiju ono što zaslužuju. Mislim da to tako ne ide. Ali zaista mislim da jednog dana dobiješ zasluženu nagradu.“

Vrhunska reč je Posao, mala reč, ali bremenita trenutnim posledicama ako ste kadri da je ispišete na tablicama svoga srca i privežete je na čelo.

Svi mi popravljamo nešto što se pokvarilo. To je životni zadatak. I mnogo nedovršenog ostavljamo sledećem naraštaju.

Ako neprestano budete pričali da vaše papuče nisu vaše, umrećete tragajući, umrećete ogorčeni, s večitim osećanjem da ste zaslužili više. Ne samo naša dela, već i naši propusti postaju naša sudbina.“

Neznanje je dinamično baš koliko i znanje, i raste u istoj razmeri