Stefan Cvajg

Pošto je sama lepa, mladosti nije potrebno blaženstvo: obdarena izobiljem životnih snaga, ona hrli ka tragičnom i rado pušta setu da se slatko napaja njenom još neiskusnom krvlju: zato je svaka mladost tako spremna na opasnost, i bratski pruža ruku svakoj patnji duha.

Ne mogu da radim ništa veliko. To je prošlost: samo mlad čovek pravi tako smele planove. U meni više nema istrajnosti. Ja sam – čemu kriti? – postao čovek kratkih trenutaka, ne mogu da izdržim. Ranije sam imao više snage, sada je s njome gotovo. Mogu samo da govorim: reči me ponekad povuku, zanesem se, zaboravim na sebe. Ali da radim sedeći mirno za stolom, uvek sâm, uvek sâm, to mi više ne polazi za rukom.“

„Ne mogu da pišem“, ponavljao je umorno, „nisam dovoljno koncentrisan.“