Ivan Jovanović

„Ponovo ću te naći“, obeća joj. „Kako god da izgleda život koji sledi nakon ovoga.“
Lisandra klimnu glavom. „U svakom životu.“

Ja sam Elin Ašriver Galatinijus i neću se bojati.

Neću se bojati.

Neću se bojati.

ali samo upamti da ovaj tvoj strah znači da se boriš za nešto što ti je dragoceno – nešto do čega ti je stalo toliko silno da ne možeš ni da zamisliš nešto gore od toga da to izgubiš.“

„Budite most, budite svetlost. Kad se gvožđe istopi, kada cveće nikne iz krvavih polja – neka zemlja posvedoči i vratite se kući.“

A negde daleko, preko snegom pokrivenih planina, na jalovoj ravnici pred ruševinama nekada veličanstvenog grada, poče da cveta cveće

Ali Rovan ipak pognu glavu. „Nadam se da si našao spokoj, brate moj – i nadam se da ću te ponovo naći, u zagrobnom životu.“

To su njegovi rođaci i srodnici, ali ratnik koji mu je sada prebačen preko ramena – Gavrijel mu je bio kao član porodice. Čak i kada to nije shvatao

Nema ga. Njegovog prijatelja i brata više nema

„Pitaj me da ostanem“, samo je rekao.

Njoj srce zalupa. „Ostani“, prošapta ona.

Svetlost, tako prelepa svetlost ispuni njegove tamne oči. „Pitaj me da pođem s tobom u Perant.“

Glas je izdade, ali uspe da progrca: „Pođi u Perant sa mnom.“

Lorkan klimnu, kao u odgovor, a njegov osmeh bio je nešto najlepše što je u životu videla. „Pitaj me da te uzmem za ženu.“

Elida poče da plače, iako se istovremeno smejala. „Lorkane Salvatere, da li bi me uzeo za ženu?“ On je uze u naručje, obasipajući joj lice poljupcima. Bilo je to kao da se neki njegov poslednji okovani deo napokon oslobodio. „Razmisliću o tome.“

„Venčaću se s tobom, Elido Lohan, i s ponosom ću se zvati lord Lorkan Lohan, makar se celo kraljevstvo valjalo od smeha kad to čuje.“